Последњи плес

Ова прича је написана специјално за Луну. Писана је по слици коју ми је послала. Морам признати да ми је било по мало тешко, јер сам препознала слику из сјајног филма Црни лабуд, па ми је било незгодно да оставим ту причу по страни и смислим нову. Ово је само покушај, не будите престорги при оцењивању његове успешности, први је ове природе, а знате како кажу први мачићи се у воду бацају! :) 

-10 минута! За 10 минута излазиш на сцену, Нина. Да ли си добро, јеси ли спремна?

поставио је неколико питања, али није стигао да сачека одговоре на њих, јер остало је само 10 минута. Не кривим га. Знам колико је жарко желео да све буде сјајно. Последњи пут пред овом публиком... а онда "одлази циркус". Сви су били узбуђени. Није ово био један од наступа, био је посебан, за сваког члана трупе. Вечерас је требало сви битни људи овога града да буду ту. Кад кажем битни, не мислим заиста то, они су само ноблес и шљам, само успешно глуме величину. Емилу је од овог изводјења зависио стални ангажман у Националном театру, што би била круна каријере и остварење животног сна. Сви су улагали много снова и жеља у ово вече, али мој улог, мој улог вечерас је био највећи, ја вечерас улажем своју душу... Или оно што је од ње остало.

Завршавам са шминком. Посматрам свој одраз у огледалу. Не познајем га. Наилазим на туп поглед, празан. Да је у мени остало било какво људско осећање, вероватно бих се од тог одраза уплашила и побегла главом без обзира. Срећом не осећам ништа. Јесам ли ја то рекла срећом? Шминкерка заиста одлично ради свој посао, ожиљак се скоро ни не види. Добро је због публике, лоше по мене. Волим тај ожиљак, он ми је једина успомена на... Руке ми дрхте. Као пре 10 година, кад је она уплашена девојчица која сам некад била ја требало да изађе на сцену први пут. Додуше и сад излазим први пут од ... Шта се у међувремену променило? Нисам више девојчица, сад сам... авет! Допире ми до  свести Емилово питање "Јесам ли спремна?". Да ли је човек икада спреман? Не, нисам спремна... Нисам била спремна ни када је са само 5 година требало да окренем леђа безбрижном детињству, играчкама, школи, и посветим живот балету. Не кажем, балет је био и јесте моја велика љубав, али не, нисам била спремна на толики притисак. Нисам била спремна ни када смо се мама и ја због тога преселиле у овај огромни град који никада нећу моћи да назовем својим, нисам била спремна ни да откријем до колике мере могу да иду људска злоба, пакост и завист. Нисам била спремна да ме препознају на улицама, процењују и мере сваки мој корак, поступак, реч, јер сам по њиховим мерилима постала неко. Нисам била спремна ни на своју другу велику љубав. Нисам била спремна да спознам то нешто, ванвременски, ванпросторно, вечно, што сам тада осетила са њим, а поготову... Поготову нисам била спремна да све то изгубим. У једном једином тренутку, због људске непажње и непромишљености. Ни на једну битну ствар у животу нисам била спремна, али нико ме ништа није питао. Била сам марионета, слатка лутка којом су управљали други. Они који су знали од мене боље, јер сам ја тобож била млада. Вечерас нема више конаца, одсекла сам их, вечерас је оно вече када Пинокио постаје дечак, када порцуланска лутка постаје... Постаје шта? Шта сам то ја сада? Шта је од мене остало? Шта остане од човека који изгуби себе, љуштура можда? Али шта је то, што ипак води ову љуску од човека, шта је то што је покреће и даје јој снаге да вечерас одигра... последњи плес? Успомена на тебе. Успомена на нас. Љубав према теби. Она једина није мртва. Можда оне страшне ноћи ја јесам наизглед преживела, али сам мртва колико и ти. Зову ме. Главна глумица треба да изадје на сцену. Устајем, ноге ме не слушају. Одједном она страшна слика пред очима, ти и ја у колима, на радију неки сентиш, како је живот тада био једноставан, леп, причали смо о тапетама које ћемо ставити у спаваћој соби, планирали које боје ће бити завесе, планирали Милицу... И онда шкрипа кочница, фарови кола која иду право у нас, врисак! У следећем тренутку крв, локва крви, крвав ауто, ти крвав у мојим рукама, а на радију и даље сентиш. Последњи позив да изађем на сцену. Корачам, али не видим никога око себе, само маглу, и на тренутак Емилов поглед пун наде, да ће све бити у реду. За мене више никад. Захвална сам му што је веровао у мене после несреће и поверио ми ову улогу. Завеса се диже. Нешто у мени се мења. Опет осећам, опет се осећам као човек.. Креће добро позната музика и покрети мог тела заједно са њом. Али ја ту не радим ништа. Све се дешава само од себе.. Клизим по сцени, крећем се, а имам осећај да лебдим. Да, хоћу да полетим. Високо. Горе. До мога андјела. Гледам у публику и видим стотину људи са твојим ликом. Ту си. У сваком од њих.  А мене и даље носи, она сила, којој не знам имена и порекла. Моја тело не ради ништа оно је само инструмент.. Моје душе. Вечерас она игра. Само за тебе. Последњи плес... 

 weltschmerz