субота, 24. мај 2014.

Вечној Србији



Чувај се, мој роде, својих странпутица,
Јер пут неизвестан увек је пут вражији.
Не бој се јастреба него кукавица,
Не бој се лажова него њине лажи.

Бог нека те спасе твојих спасилаца,
На свакоме углу има их по један.
Презри мудрост глупих и глупост мудраца!
Нож твог издајника биће увек жедан.

Као гром ћеш наћи свога пута,
И као нит златна пробити кроз стену.
Зар храброст полтрона да ти снагу спута,
И да нож злочинца проспе задњу вену!

Косовски витези први пут су знали
За војску убица што ће да их срете:
За гнусно јунаштво оних што су клали
У постељи старца, у колевци дете.
Заставу идеје у руци подлаца!

Место мач што светли, увек нож што пара!
Борца што се блатом место копљем баца,
Јунака што пљачка и жреца што хара!

Заставу у срамни злочин замочену;
Слободу у сенци тудјих бајонета;
Отаџбину целу у пљачци и плену;
У крвавој руци где је причест света.

Презри љубав подлих и братство убица.
И реч вероломних и част клеветника!
Носи, роде славни, тај мач без корица -
Знамен крстоносца и Божјег војника!

Да би штит Ахилов био славе веће,
Сам Бог Хефаистос оде за ковача!
И ти, роде српски, знај да никад неће
Нож убице стићи дужину твог мача.

Знај само из крви хероја се радја
Звезда путоводја за далеке путе…
Ветром неба иде мученичка ладја,
Сузе су невиних до неба дигнуте…

Јован Дучић

среда, 21. мај 2014.

Зашто...





Зашто си Боже сузе пустио
и нашу земљу потопио,
на наша плећа терет свалио,
реке у језера претворио?

Зар није доста суза,
патње и искушења
прошло преко предака
и  за будућа поколења?

Зашто нас поново кажњаваш?
Шта нам то толико замераш?

Зар и у миру да страдамо
у сваком рату да гинемо
Зар за нас нема предаха?
Да, знам, ми јесмо деца велика

Мрзимо се и гложимо
само у невољи се сложимо,
у миру  смо саможиви и себични
 у  сваком рату јуначни и непобедиви

Пакосни, лажљиви, инатни
постанемо одједном питоми
срца нам бију једнако,
а душа наша словенска
постане мекша  од памука

Зато те Боже молим
у име све деце наше
не дозволи више никада
да иједно  дете пати и плаче...

Луна

среда, 7. мај 2014.

Тражим дан у години..за Србе..


Волела бих да ми неко каже постоји ли слободан термин у међународном календару за Србе..

За оне паметне и образоване..
За добре људе и поштене душе..

За оне који не рипају уз грозоморе Гранда и за оне за које је Велики брат само страховито предвиђање из Орвеловог романа..

За оне који разговарају са својим ближњима пред угашеним телевизором, док са оне стране екрана парадирају зликовачки турски султани и поремећене индијске сељанчице..

За оне који воле своју породицу, своју децу и свог комшију..
За оне за које је једина парада она у којој учествују лепи, кршни момци у униформи поносног српског војника..

За оне који се диве Манасији, Студеници и Милешеви уместо да идоле траже у Мекдоналдсу и политичким партијама којима је, очито, једина сврха да заваде браћу и закрве пријатеље..

За оне који се не поносе легализованом проституцијом на београдским сплавовима..

За оне за које је лепа жена она којој је насмејано лице најбоља шминка, а једина пластика у власништву..саксија у којој гаји афричке љубичице и цикламе..

За оне скромне, невидљиве и повучене који се не грабе, не отимају и не понижавају своје ближње..

За талентоване, маштовите и свестране..

За оне за које живот представља радост и лепоту, а не грабеж, отимачину и бес..

Молим један дан за њих..
Не мора бити ни међународни баш..
Може и неки локални, мали, занемарљиви датум, неки стидљиви дан који никоме другоме не треба..а Србима би значио..
Да их се неко сети..макар једном годишње..
И да покуша да их разуме, подржи и испоштује..

Када су већ осталим данима заборављени, исмејани и скрајнути..
У својој земљи, свом граду, селу и крају..
Невољени и несхваћени..
А живи..
И жељни да и њих неко воли..
Можда тако поново заволе сами себе..


(Ката Буцик)

понедељак, 5. мај 2014.

МИРИШУ ВЕКОВИ...




Миришу векови
На сеобе, на ропство,
На задах крви и смрти,
Зулуме и хареме
Спаљене цркве и ту грађене џамије...
Ко` да су женске хаљине...
На данак у крви...
На божур,
Што Косовом пољем цвета
Где после битке оста
Уместо витезова и јунака
Унакажена, огромна,
Крвава хрпа људског меса...

Миришу векови
На страдања,
На глад и ратовања,
На вековне борбе за слободу
На црвене реке,
Које су крв српску
Претварале у воду...
У небројеним
Борбама за слободу...

Миришу векови
На мутну Марицу и крваву Дрину,
Гробља  у кршу и леду...
На море које поста
ПЛАВА ГРОБНИЦА српскоме роду,
Јунацима који се борише за нашу слободу...

На куле што су грађене
Од костију и лобања људских...
На „бајку“ са реком крви,
На стрељање ђака,
На Сремски фронт где младост оста...
На спаљена села, ливаде и шуме
На погроме и црнину...
На бомбе што су људе, градове, села и стоку
Претварале у прашину...

Миришу векови
На народ који се
Костима, крвљу и душом
Изборио за слободу...


Миришу векови на понос
На дивљење целог света
Што Србију је у Великом рату
Храброшћу, јунаштвом и чашћу
Бранила чак и ђачка чета..

А потом дођоше они
Који се Бога не боје,
Да стрељају, суде, киње и муче
Уморне ратнике...
ХЕРОЈЕ...




Зар може и сме 
Човек да заборави
Јасеновац ...
И клање ...
И бацање у јаме...


Миришу  векови
На мирис и боју новца
На задах власти,
На људе без имало части,
На лопове и убице...
А плаћени пси рата
Куцају на наша врата...

Људи без части
Људи без морала
Уводе на мала врата
Неке странце
Американце, Шпанце, Потрориканце...
Турке, Алије и Сулејмане...
Кидају ову земљу,
Продају, арче...
Распродају парче по парче
Бацају бесним псима
Да је по ђубришту развлаче...

О, како су јадни
Ти који хоће да нас претворе у странце,
И нас и јунаке који су зубима
Кидали ропствa ланце...
Све нас, ОНИ желе на
ђубриште историје да баце...

Мирис векова...
Попримио је боју и мирис новца...
Јаучу гласно, језиво
Мученици који су ћутали
Када су их злотвори
Набијали на колце...


Мирис векова исчезава,
Полако нестаје и нада;
Вео заборава
На славну, крваву прошлост
Лагано, лагано пада...

Наказе, марионете, убице,
Улизице,полтрони,
Кукавице...
Заборавише браћу, очеве, деде...
Продају  кости предака
За шаку жутог злата...
Америма...Кинезима...Енглезима...
Свима који хоће да плате...
„А Америка је моћна и јака
Она се не плаши сила мрака...“


Они  што распродају земљу,
Прошлост, светиње, гробове и јаме
Они што су жељни новца,
Моћи и славе...
Они  не хају за тебе и мене
И није их брига за људске главе
Они не желе да знају
Да нова сенка ропства
Која нам замку спрема
Ћути, чека и дрема...


Луна