Вене...

Чаробни свет

У почетку беше чаробни свет књига које сам веома рано открила.И читала, читала и читала. Поистовећивала се са јунацима романа, плакала и смејала се... 
Читајући,боловала сам њихове боли, радовала се са њима, плакала са њима, путовала на крилима маште у неке далеке и непознате пределе, географски далеке и оне друге, непрегледне пределе људске душе...

Почех да пишем дневник, да записујем своје мисли, своје прве туге, прва разочарања, прве љубави...
Нека лутања, тражења, боли, смех, сузе радоснице и оне друге...

Открих игру речима. Та игра беше чудесна.Машта може да одведе у неслућене пределе...

Кроз писање, као и кроз читање, могла сам да путујем кроз време, да будем просјакиња и дворска дама, слушкиња и краљица, мајка и бездетна жена, дете и одрасла особа, свемирски путник и онај који путује Сахаром. Могла сам да уживам у сунцу Медитерана и ледом оковане пустиње, да путујем пределима којима људска нога никада није крочила, да у исто време будем у Паризу и Бомбају, у Аустралији и на Пештеру...

Волим своје јунаке и јунакиње. Пролазим са њима свим стазама којима они иду, радујемо се заједно, патимо заједно. Браним их, од себе саме. И критикујем, и волим и љутим се на њих. Можда превише себи допуштам, али...сви они су део мене. У њих је уградјен неки мали делић мене, неко моје размишљање, нека мисао, неки став, неко искуство, нека туга или срећа...

Моји јунаци и јунакиње; неки од њих су измаштани, неки заиста постоје. Како год, помажу ми да боље разумем свет у коме живим, да саосећам са онима којима је тешко, да се радујем туђој срећи...

Бескрајно сам им захвална, јер без њих ко зна да ли бих могла да преболим неке боли. Ко зна да ли бих умела да се радујем, да  осетим праву љубав, исконски бол и истинску срећу...

Склупчана у себе