Јевропи

Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже кô црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
„Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

„Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, силна да л’ живот може
У таквом игу несрећни род?. . .
Изгинућемо! . . .
„Па изгините!“

Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!“

Ђура Јакшић

Под златним сунцем Србије

ДВОРИШТЕ ОЧАЈА

У мрачној улици светло са уличне светиљке пробија гране олисталог дрвета и црта злокобне сенке на плочнику. Ходам полако, страх ми се увлачи кроз ногавице а нешто ме гура напред... Јесте то је та улица, ниси погрешио... шта тражиш овде, ту си некада живео, сада је то прошлост. Да, али каква, ружна прошлост и шта тебе брига ако ја хоћу да видим, говори ми оно невидљиво што ме тера да идем напред. Застао сам пред једном малом кућом. Испред мене је велика капија оивичена са два бетонска стуба. Знам иза тих врата су три трошна бетонска степеника која воде у двориште очаја. Желим да отворим врата али је страх који се увукао у мене запретио рукама да случајно не ухвате кваку. И оно невидљиво што ме је гурало ућатало се, занемело, изгубило храброст.

Враћам се мислима у једно рано вече на Чубури. Два студента у потрази за јефтином собом први пут прелазе та три степеника. Млади газда нас уводи у мрачно двориште, каже прегорела сијалица. Откључава врата и пали светло. Улазимо у собу. Чудног је облика, дугачка а уска, на поду дрвени патос а на дну собе два метална кревета са душецима. На зид се ослања мали дрвени сточић са две столице. На зидовима нема прозора осим једног прозорчића на улазним вратима. Изнад њега су закуцани ексери, предпостављам да је то чивилук. Једини "украс" на зиду је струјомер. Немамо избора, прихватимо. Газда узима паре унапред и каже да у стану до нас живи његова мајка и ако би смо имали неких проблема са њом да га одмах позовемо.

Рано је јутро неко нам куца на врата. Без пардона улази старија господја. У руци јој послужавник са две шољице и џезвом. Насмејана, каже да вам пожелим добродошлицу и да вас замолим да што пре напустите ову собу јер она је моје власништво. Мој муж и син су вам је неовлашћено издали. Ако то не урадите за три дана бићу принудјена да вас на силу избацим. Окреће се и одлази. Тог дана смо схватили да у дворишту постоје још седам потпуно истих соба насељених бескућницима које је мука натерала да ту живе.

Три дана су прошла, ништа се није десило а четвртог јутра из сна нас је пробудио ударуц у врата. Из оног стакленог прозорчића на вратима је вирила секира а иза врата се чуо господјин глас "ја сам вас упозорила". Нисмо стигли ни да се уплашимо. Млади газда је дошао поставио ново стакло, рекао да се не бринемо све се он договорио са мајком и отишао. Некако у то време додје и празник и нас двојица одосмо кућама. Брзо је прошло, вучем торбе са железничке станице, мајка скувала сарму, једва чекам да додјем на Чубуру да је подгрејем. Прелазим она три степеника, улазим у двориште, идем ка својој соби... застајем, погрешио сам двориште, тамо где су била врата сад је зид. Излазим да проверим. Ма нисам погрешио, ту треба да буде моја соба. Куцам на прва врата, друга, док се није појавио један од станара. Смеје се... господја вам каже зазидала врата! Прекрстио сам се? Опет долази млади газда, правда се, шта да радим кад је она луда. Доводи мајсторе да разбију зид и поставе нова врата... 

Још сам пред капијом, не улазим јер знам да ће соба сигурно бити тамо. Да ли је са вратима или без њих није важно, страх ме је да ћу тамо затећи некога и препознати уплашеног себе из тих дана. Полако сам кренуо а оно нешто сто ме је гурало да удјем у двориште сада ме гони да убрзам корак и побегнем што даље.

Врло често у тишини ноћи мислим о онима који се пате, о илегалцима у студентским домовима, о онима који вечерас траже где да преноће, мислим на подстанаре, сустанаре, на оне који на прстима ходају и топлу воду немају, на оне што на душецима за плажу спавају, на оне што шапућу у страху да им неко не закуца на врата, на оне што спавају у гвозденим креветима, на оне што право са врата у постељу се пењу, на оне што плачу и уместо деци за кирију дају... не плачите, исплакао сам све сузе ја, за вас...

кад се у собу усели туга

ноћ постане тешка и дуга

ако се у њу и сенке уселе 

из сваког зида искачу але

и колко год да си храбар

и у срцу да ти лежи тигар

у стомак се увуче страх

самоћа леди сваки уздах

много времена пролази

ала што кроз прозор улази

и кад најзад некако решим

дјаволу врат да скршим

схватих све било је џабе

за гушу сам ухватио себе

Аутор Сибирски

Остајте овде...

ДВОРСКА ЛУДА

Данас ћу бити комедијаш,
Дворска луда и лакрдијаш,
Пљунућу вам истину право у лице,
Дворска луда то сме, уме и жели
И много се, много томе весели...

И може да види испод ваше дебеле коже,
Види и ваше завидно лице
И осмех бедне кукавице
И искежено лице улизице...

Делите осмехе лажне ради реда,
Похвале онима који ништа не вреде
Не муче вас моралне дилеме
Ал` то и нису неке теме...

Код вас је само дај шта даш
Наоштри сабљу,опаши мач
Сеци главе оних што мисле
Оних што не желе да ћуте
Оних што се с правом љуте...

Њима не дозволи да говоре, да пишу,
Они су ту да попуне број
Победу однеће неко твој...
Тако је сада, било је и биће
Јер власт је слатка и мења људе,
А народу овом, како буде...

И свака власт
Воли полтроне и улизице,
Оне што не дижу буне,
Овце без мозга и права гласа,
Јер власт не дозвољава да се таласа
Да се појави критична маса...

Само лакрдијаш и дворска луда
Сме да удари у те жице
Јер њега нико озбиљно не схвата,
За њега нису затворена сва врата...
Лакрдијаш је онај што лупа у празно...

Ах, каква варка...
Лакрдијаш све зна, сме и разуме,
Он је човек од пера и гуме
И зато сме да пљуне истину право у лице,
Јер он не спада у улизице...

Луна

Реци ми...

Реци ми Србине од чега си  саздан,

од каквог материјала си прављен;

чија те је то рука дотакла

кад` можеш да прођеш све кругове пакла

и да се оданде вратиш срећан...

Реци ми када си видео лице Бога,

у којој невољи сте се срели;

и како сте оданде изашли заједно

уморни, гладни, болесни, и цели...

Реци ми како ти полази за руком

да после свега тераш шегу,

да се смејеш, певаш, да се веселиш

кад` си до јуче био у збегу...

Како си успео да заборавиш, 

да опростиш

сва зверства, пљачке и убиства,

да плач и јаук смехом замениш,

и да ти душа остане детиње чиста...

Луна

Улизице...

ДЕДИН ГРОБ

Знаш ли Србине ко ти је био деда?

Сељак поносан,

стамен, снажан и јак;

Велики јунак...

Он је бранио земљу, народ и стоку,

газио блато, снег, лед и воду;

Умирао од болести, зиме и глади

по беспућима албанског крша страдао,

дизао се и падао

али се и такав борио и надао...

А ти?

Ти седиш и чекаш да те понизе,

да те продају,

да те купе;

Занемео,  оглувео, обневидео,

полако постајеш роб...

Да ли се  понекад запиташ

како ћеш такав отићи

На Свети Дедин Гроб...

Луна

За разлику до вас...

Ко сте ви?

Сви ви који желите да нам судите,

да нашим животима управљате,

да нам намећете своје идеје,

да нас гурате у провалије...

Ко вам је дозволио да се играте Бога?

У чије име говорите?

Какав ( не)живот нам  нудите?

Са којим правом ви нама судите...

Ко вам је дао право

да се играте са судбинама наше деце?

Ко вас је звао да дођете овамо

да нам прекрајате границе,

да нас сецкате и касапите,

а онда зашивате и крпите...

Да разарате наше породице,

да нас трујете а онда „лечите“...

Гурате у ратове које сте,

да сте желели, могли да спречите...

Да нас бомбама засипате

под плаштом тобожње бриге за нас,

да изигравате „спасиоце“,

да нам мењате власт...

Да нас купујете и продајете,

уцењујете,

да претите...

Нудите нека сулуда решења...

Да ли сте свесни да ми знамо

да за нас, са вама, живота нема...

Желите да нас затрете...

Да нас искористите па потом баците

бесним псима да нас глођу ко` кост,

под изговором да нам добро желите,

да правите некакав хуманитарни мост...

Не, нисмо ми канта за ваше отпаде!

Нисмо жељни ваше затроване хране,

ни вашег новца, ни ваше моћи...

Ми имамо оно  што ви никада

и ни на који начин нећете моћи

да нам отмете, купите или продате...

Ми имамо ПОРЕКЛО, ИСТОРИЈУ,

ДУШУ, СРЦЕ и  ПОНОС...

И то је оно што нас  чини ЉУДИМА

За разлику од вас...

Луна

БЕС

Лакрдијаши

У зелено, црвено и плаво се обојите

Неке нове заставе понесите

Сви ви који се  Бога не бојите

Будите данас комедијаши,

Јуче и сутра ви сте обични лакрдијаши

Посејте  страх међу људима!

Покажите да сте власт!

Зашто за промену нисте  људи 

А не неко ко људима суди

Ако сте маске на лице навукли

Не тражите да верујем у вашу част,

Јер ја знам да  сте  умислили 

Да сте некаква власт...

Покушајте да будете праведне судије,

Јустицијин повез навуците на очи

Оставите лицемерје по страни

Знате ли да ово су 

ваши последњи дани.

А ја...

Ја сам неко ко стоји по страни

Неко ко моли Бога да вашу сујету

Једном заувек  нахрани...

Луна

Систем

ЗЕМЉА ЧУДА

Ово је земља чуда

где све је пошло наопачке,

кад пси почеше

да грле и љубе мачке;

Студенти који заиста уче

седе код куће;

За њих нема ни посла ни хлеба

ко зна зашто тако треба...

Они што не уче,

што купују лажне дипломе и докторате

имају добре плате,

а у скупштини  празну сламу млате;

Девојке се удају за старце,

млади се претварају у странце,

жене уз мужеве имају и момке,

мужеви имају и жене и девојке;

Деца се крсте и чуде,

виде озбиљне људе,

који  полуде...

Мрка је преварио Ану

виђен  је са својом женом
 у  ресторану...

Причају нам о поштењу

а  варају сопствену жену;

Зашто не би варали и нас,

у лажима је спас,

лажима се учвршћује власт...

Министарке се раскокодачу,

само што не почну да плачу;

Немају  јадне, од своје плате

пристојне чарапе да плате...

Веља муца и натуца

не зна шта и о чему прича,

спомиње неке машине

којима не зна чак  ни име...

Тома се само крсти

увезали му се прсти,

пече неку ракију

и  нема времена за братију...

Вучко свуда стиже,

лети и тамо и амо;

Гледа нас са екрана,

грди и прети...

Ах, па  без њега

ми ћемо сви помрети...


Луна