Пред огледалом

У одајама таме

Душа

Последња стража

Последња стража – роман аутора Ненада Милкића посвећен нашим херојима са Кошара

Издавач "Прометеј" Нови Сад

Знала сам да Ненад пише књигу и нестрпљиво чекала тренутак да је читам, иако сам знала да ће ми требати много снаге за то. „Упознала“ сам Лозанку, видела Владимирове слике, „упознала“ Ненада, читала песму „Последња стража“...Знала сам о чему и како Ненад пише. Знала сам да ћу одболовати књигу, јер сам и песму одболовала...

Прочитала сам „Последњу стражу“. Роман који није роман, причу написану по истинитом догађају, која није прича. Утисак је толико јак да немам праве речи да опишем како се осећам сада када сам затворила књигу.

„Последња стража“ је потресно сведочанство о несрећи срског народа, о Владимиру и свим нашим Владимирима, о свима онима који су изгинули у ратовима које Србија није водила, о мајкама које синове рађају да би их Србија слала у смрт.

Ненад Милкић је маестрално написао и описао судбину Владимира  и свих осталих српских младића које су родитељи са песмом испраћали на одслужење војног рока, поносни на своје синове, не знајући и не очекујући да ће се неки од њих вратити кући у лименим сандуцима, да ће их уместо на обуку послати у смрт, у рат који Србија званично није водила. А онда су их и мртве понизили, скрајнули, препустили забораву...

Морам да признам да сам помало стрепела како ће Ненад изаћи на крај са емоцијама. Јер човек који је написао песме попут „ Имао сам деветнаест година“, „Последња стража“, „Три свеће“ и многе друге , човек који је написао роман „Зовем се Дуња“ има огромно срце, душу и љубав према свом народу . Такве песме не може да напише свако. То могу само ретки , одабрани људи. Ненад је један од одабраних.

Знала сам да је писање „Последње страже“ врло захтевно и знала да ако ико то може да напише, онда је то он. Нисам се преварила.

Тврдим да је Ненад овим сведочанством превазишао самога себе. Јер „Последња стража“ само камен може оставити равнодушним.

Не стидим се својих суза којима сам замрљала странице ове књиге, ни туге због свих  младих живота непотребно изгубљених, ни беса због оних кројача наших судбина, а нарочито оних који су се играли и данас се играју са животима наше деце.

 „Последња стража“ је књига која златним словима у странице историје ове напаћене Србије уписује имена свих момака који су изгинули бранећи оно чиме неки олако тргују заборављајући да је то чиме тргују натопљено крвљу невиних младића послатих на браник отаџбине. Овом књигом сви Владимири који су изгубили своје животе на Кошарама и на Косову отгнути су од заборава, захваљујући Ненаду Милкићу.

Хвала ти Ненаде!

ТРИ СВЕЋЕ

На благом ветру жути лист плеше,

свратих до храма недеља беше,

жељан одмора и духовног мира,

отворих врата од манастира.

А унутра на крилима таме

као да не марећи за ме,

скупљајући своје јаде и боли

угледах старца где Бога моли.

Подиже поглед, видех му лице,

у сузним очима умрлу наду,

иконе гледа насумице

у њима залуд тражећи правду.

И као да се са собом бори

пред живом сликом Господа Бога

ал' ипак тада поче да збори 

потресну причу живота свога.

„Последњи пут поверовах у правду

а живот тада превари поново

ови у које полагах наду

као стари капут дадоше Косово.

Још мало Срба доле што живи

у сталном страху губећи снагу

стоји к'о мамац за дивље звери

чекајући смрт на своме прагу.

А наша земља као туђине,

више о нама она не брине,

српска су села остала сама

знам, јер ево нема ни месец дана

како сам седео у сличном храму

као у инат шиптарском исламу,

молећи Бога за живот без страха

кад уместо Исуса угледах Алаха.

Откуд Боже у твоме храму

Алах да седи на престолу твом

црне су слутње у оном дану

када се јава замени сном.

А сан то није већ предстазање,

узе и ово мало ми мира,

душа ми паде у очајање,

пожурих кући из манастира.

Још у даљини зачу се кер,

потрчах кући слутња ме води,

тамо се злочинац баца на кћер

други ми жену из куће води.“

Овде старац заста на трен,

суза му крену, поче да јеца, 

поглед му лута изгубљен

тражећи помоћ на лику свеца.

„Ни пушку своју не узех јер

брзо потрчах спасити кћер,

„Зликовци! Гњиде! Не дај ме оче!“

тада двојица на мене скоче,

„Кољите орлови Србина брата“

и крв крену из мога врата,

то су баш она глупа времена

кад живот никакве вредности нема.

И док се тело са душом бори,

где си ти био разумни свете,

још зачух јаук из куће што гори

и видех кад ми убише дете.

И видех кад ми заклаше пса

на самом почетку косовске ноћи,

док полумесец над кућом сја,

у њега гледајући умреше очи.

Сутрадан у јарку нашли ме сељаци,

главу не осећах од тупог бола,

крај мене кћерка, њени остаци,

без оба ока и потпуно гола.

Ти не знаш како сећања боле,

од живота ништа нисам добио,

послуша њега да останем доле,

он ми је све живе побио.

Али немојте сутра странце звати

децу нам везати за стубове срама

кад њихов нож почне клати

целу Србију у срцу Балкана.

За нашу пропаст сами смо криви,

за народ пред јамом нико не мари,

били смо глупи док бисмо живи

сада је касно поправљати ствари.“

Заћута старац, молитва крену,

више се мени не окрену,

да л' ја то плачем ил' суза сама

не питајући за осећања

крену да се брзо на путу свом

стопи са тугом старчевом.

А старац полако пуштајући сузе,

три жуте свеће у руке узе,

запали две у једном трену

прва за кћер, друга за жену,

десном се руком крстећи поново,

запали и трећу за српско Косово.

Aутор Ненад Милкић

Реци ми...

Хвала мом драгом пријатељу

Сибирском на маестралном осликавању

мојих стихова!

Поносна песма

Аутор фотографије Сибирски

Ја певам
грла чиста
као што дрво листа
певам кроз лавеж паса
као што пшеница класа
певам с груменом земље у шаци
као што Син пева о Мајци
и молим анђеле
дечицу бестелесну
да ми услише и приме песму.

Ово је моја једина
и јеванђељска Земља-Мајка
моја Кнегиња
моја госпођа варошанка
моја сељанка сторучица.
А око ње се дигла халабука и хајка
ко да је вучица
ко да је хајдучица.

С њом сам пола столећа
цветао и класао
зрио и гњио
певао и плакао
и да сам јуче умро
не бих знао
да ово нису воћке калемљене
ни поља лебна
ни потоци
већ прерушене муње, вукови и поскоци!

Нагрдише ми земљу
оноћише ми дане
затрнише ми сунце
па се јежим и срдим
ољагаше ми име и презиме
кућу и укућане
ал ја се опет поносим што сам Србин!

Кажу да сам дивљак
и да нисам у праву
што браним своју кућу
свој крст и крсну славу
А они мени
у мојој рођеној Земљи
ударају међе
прекрајају тапије
и печате црвеним воском
прозоре, врата, капије.

Трпају на моје плеће
сво белосветско смеће
и чекају да паднем
да посрнем
или бар да се згрбим
али ја стојим ко крст
ко Христово распеће
и поносим се што сам Србин!

Поносим, кажем,
али у мом поносу
нема понижења према другима
гордости ни поруге
Кад би сви људи могли
да се поносе оним што су
не би нико имао разлога да мрзи друге.

И само што понекад прошкргућем гневно
не би ли ме чула планета уснула
јер знам да нас чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

Моја земља је иста онаква
каква је увек била
Душа јој ко лебац
ко кисељак старински
Сваког је Она тим лебом
дочекала и почастила
и испратила, с послацима
онако домаћински.

Само се више не слажемо
са оном Божијом беседом
Ко тебе каменом, ти њега лебом
Променили смо мало и ми
своју чобанску ћуд
па ко нас лебом
ми њега лебом, медом и вином
а ко нас каменом
ми њега каменчином
И зато смо ево стали пред страшни суд.

Поабаше ми рухо
наружише ми лице
око срца ми ланац
на устима катанац
успаваше ми пчеле и ућуткаше птице
ал ја се опет поносим
што сам Србин, Балканац!

И само што понекад забугарим гневно
не би ли ме чула небеса уснула
јер нас опет чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

Самозвани миротворци што нас завадише
црним тамјаном нам Земљу окадише.
Душебрижници без душе и срца,
главешине, главоње и главосече без глава
поборници за људска права и слободу
поузимаше нам кључеве свих права
сад хоће и насушни хлеб
ваздух и воду.

Ђавољи синови и пасји синовци
коров иштркљао из болесне клице
среброљупци
правдомрсци
криводелци
и други зликовци
окривљују мене за своје кривице.

Блате ме, брате Иво, за тројицу
муче ме као Малог Радојицу
ко Старог Вујадина са обадва сина
Оће да ме претворе у маково зрнце
Крадљивци истине и сунчевог сјаја
подмећу ми своја кукавичја јаја
Тако постах нека напаст невиђена
напаствујем дневно три стотине жена
печем белу децу, правим мале Црнце
Суде ми за своје грехе и злочине
и за све оно што они мени чине
Господе, погледај озго из плавети
и заштити ме од ових авети!

Моји млади се чуде
што се трујем и лечим
песмом
псовком
инатом
као и моји стари
Шта бих ја друго са оволиком тугом

Крив сам једино зато
што не умем да клечим
(осим
да простиш
пред женом
кад радим оне ствари)
а грешан што проћердах
уз дерт
и жал
и севдах
онако вашарски
бећарски и ратарски
свој стид косовски
и понос кајмакчалански
Али то не схватају ни преци ни потомци
голобради старци и брадати основци.

Мој ђед је био домаћин човек
у освит овог века
Имао је вршалицу
воденицу
ваљалицу
три лампека
Мој отац је џамбасио бесне коње и каруце
А ја имам само душу
само ово лудо срце
што ми прича у грудима
о животу о људима
што ми пева
што ми плаче
што се смеје
што ме боли
што ми бије непреболно
као оно тешко звоно
звоно цркве краља Петра на Опленцу у Тополи!

И нећу да будем слуга
ни жбир
ни удворица
ни паж
Зато ми ставише на главу трнов венац срама
А моја Земља је тек изашла из јама
моја краљица, обучена у пшеницу и раж,
моја великомученица Србија
укавежена, попљувана и слана
Али ја знам да је све ово једна велика лаж
и поносим се што сам Србин
Србенда са Балкана!

И само што понекад арлаукнем гневно
не би ли ме чула сазвежђа уснула
јер знам да нас чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

Добрица  Ерић

ДВОРИШТЕ ОЧАЈА

У мрачној улици светло са уличне светиљке пробија гране олисталог дрвета и црта злокобне сенке на плочнику. Ходам полако, страх ми се увлачи кроз ногавице а нешто ме гура напред... Јесте то је та улица, ниси погрешио... шта тражиш овде, ту си некада живео, сада је то прошлост. Да, али каква, ружна прошлост и шта тебе брига ако ја хоћу да видим, говори ми оно невидљиво што ме тера да идем напред. Застао сам пред једном малом кућом. Испред мене је велика капија оивичена са два бетонска стуба. Знам иза тих врата су три трошна бетонска степеника која воде у двориште очаја. Желим да отворим врата али је страх који се увукао у мене запретио рукама да случајно не ухвате кваку. И оно невидљиво што ме је гурало ућатало се, занемело, изгубило храброст.

Враћам се мислима у једно рано вече на Чубури. Два студента у потрази за јефтином собом први пут прелазе та три степеника. Млади газда нас уводи у мрачно двориште, каже прегорела сијалица. Откључава врата и пали светло. Улазимо у собу. Чудног је облика, дугачка а уска, на поду дрвени патос а на дну собе два метална кревета са душецима. На зид се ослања мали дрвени сточић са две столице. На зидовима нема прозора осим једног прозорчића на улазним вратима. Изнад њега су закуцани ексери, предпостављам да је то чивилук. Једини "украс" на зиду је струјомер. Немамо избора, прихватимо. Газда узима паре унапред и каже да у стану до нас живи његова мајка и ако би смо имали неких проблема са њом да га одмах позовемо.

Рано је јутро неко нам куца на врата. Без пардона улази старија господја. У руци јој послужавник са две шољице и џезвом. Насмејана, каже да вам пожелим добродошлицу и да вас замолим да што пре напустите ову собу јер она је моје власништво. Мој муж и син су вам је неовлашћено издали. Ако то не урадите за три дана бићу принудјена да вас на силу избацим. Окреће се и одлази. Тог дана смо схватили да у дворишту постоје још седам потпуно истих соба насељених бескућницима које је мука натерала да ту живе.

Три дана су прошла, ништа се није десило а четвртог јутра из сна нас је пробудио ударуц у врата. Из оног стакленог прозорчића на вратима је вирила секира а иза врата се чуо господјин глас "ја сам вас упозорила". Нисмо стигли ни да се уплашимо. Млади газда је дошао поставио ново стакло, рекао да се не бринемо све се он договорио са мајком и отишао. Некако у то време додје и празник и нас двојица одосмо кућама. Брзо је прошло, вучем торбе са железничке станице, мајка скувала сарму, једва чекам да додјем на Чубуру да је подгрејем. Прелазим она три степеника, улазим у двориште, идем ка својој соби... застајем, погрешио сам двориште, тамо где су била врата сад је зид. Излазим да проверим. Ма нисам погрешио, ту треба да буде моја соба. Куцам на прва врата, друга, док се није појавио један од станара. Смеје се... господја вам каже зазидала врата! Прекрстио сам се? Опет долази млади газда, правда се, шта да радим кад је она луда. Доводи мајсторе да разбију зид и поставе нова врата... 

Још сам пред капијом, не улазим јер знам да ће соба сигурно бити тамо. Да ли је са вратима или без њих није важно, страх ме је да ћу тамо затећи некога и препознати уплашеног себе из тих дана. Полако сам кренуо а оно нешто сто ме је гурало да удјем у двориште сада ме гони да убрзам корак и побегнем што даље.

Врло често у тишини ноћи мислим о онима који се пате, о илегалцима у студентским домовима, о онима који вечерас траже где да преноће, мислим на подстанаре, сустанаре, на оне који на прстима ходају и топлу воду немају, на оне што на душецима за плажу спавају, на оне што шапућу у страху да им неко не закуца на врата, на оне што спавају у гвозденим креветима, на оне што право са врата у постељу се пењу, на оне што плачу и уместо деци за кирију дају... не плачите, исплакао сам све сузе ја, за вас...

кад се у собу усели туга

ноћ постане тешка и дуга

ако се у њу и сенке уселе 

из сваког зида искачу але

и колко год да си храбар

и у срцу да ти лежи тигар

у стомак се увуче страх

самоћа леди сваки уздах

много времена пролази

ала што кроз прозор улази

и кад најзад некако решим

дјаволу врат да скршим

схватих све било је џабе

за гушу сам ухватио себе

Аутор Сибирски

БЕС

Тражим дан у години..за Србе..

Волела бих да ми неко каже постоји ли слободан термин у међународном календару за Србе..

За оне паметне и образоване..
За добре људе и поштене душе..

За оне који не рипају уз грозоморе Гранда и за оне за које је Велики брат само страховито предвиђање из Орвеловог романа..

За оне који разговарају са својим ближњима пред угашеним телевизором, док са оне стране екрана парадирају зликовачки турски султани и поремећене индијске сељанчице..

За оне који воле своју породицу, своју децу и свог комшију..
За оне за које је једина парада она у којој учествују лепи, кршни момци у униформи поносног српског војника..

За оне који се диве Манасији, Студеници и Милешеви уместо да идоле траже у Мекдоналдсу и политичким партијама којима је, очито, једина сврха да заваде браћу и закрве пријатеље..

За оне који се не поносе легализованом проституцијом на београдским сплавовима..

За оне за које је лепа жена она којој је насмејано лице најбоља шминка, а једина пластика у власништву..саксија у којој гаји афричке љубичице и цикламе..

За оне скромне, невидљиве и повучене који се не грабе, не отимају и не понижавају своје ближње..

За талентоване, маштовите и свестране..

За оне за које живот представља радост и лепоту, а не грабеж, отимачину и бес..

Молим један дан за њих..
Не мора бити ни међународни баш..
Може и неки локални, мали, занемарљиви датум, неки стидљиви дан који никоме другоме не треба..а Србима би значио..
Да их се неко сети..макар једном годишње..
И да покуша да их разуме, подржи и испоштује..

Када су већ осталим данима заборављени, исмејани и скрајнути..
У својој земљи, свом граду, селу и крају..
Невољени и несхваћени..
А живи..
И жељни да и њих неко воли..
Можда тако поново заволе сами себе..


(Ката Буцик)

Последњи плес

Ова прича је написана специјално за Луну. Писана је по слици коју ми је послала. Морам признати да ми је било по мало тешко, јер сам препознала слику из сјајног филма Црни лабуд, па ми је било незгодно да оставим ту причу по страни и смислим нову. Ово је само покушај, не будите престорги при оцењивању његове успешности, први је ове природе, а знате како кажу први мачићи се у воду бацају! :) 

-10 минута! За 10 минута излазиш на сцену, Нина. Да ли си добро, јеси ли спремна?

поставио је неколико питања, али није стигао да сачека одговоре на њих, јер остало је само 10 минута. Не кривим га. Знам колико је жарко желео да све буде сјајно. Последњи пут пред овом публиком... а онда "одлази циркус". Сви су били узбуђени. Није ово био један од наступа, био је посебан, за сваког члана трупе. Вечерас је требало сви битни људи овога града да буду ту. Кад кажем битни, не мислим заиста то, они су само ноблес и шљам, само успешно глуме величину. Емилу је од овог изводјења зависио стални ангажман у Националном театру, што би била круна каријере и остварење животног сна. Сви су улагали много снова и жеља у ово вече, али мој улог, мој улог вечерас је био највећи, ја вечерас улажем своју душу... Или оно што је од ње остало.

Завршавам са шминком. Посматрам свој одраз у огледалу. Не познајем га. Наилазим на туп поглед, празан. Да је у мени остало било какво људско осећање, вероватно бих се од тог одраза уплашила и побегла главом без обзира. Срећом не осећам ништа. Јесам ли ја то рекла срећом? Шминкерка заиста одлично ради свој посао, ожиљак се скоро ни не види. Добро је због публике, лоше по мене. Волим тај ожиљак, он ми је једина успомена на... Руке ми дрхте. Као пре 10 година, кад је она уплашена девојчица која сам некад била ја требало да изађе на сцену први пут. Додуше и сад излазим први пут од ... Шта се у међувремену променило? Нисам више девојчица, сад сам... авет! Допире ми до  свести Емилово питање "Јесам ли спремна?". Да ли је човек икада спреман? Не, нисам спремна... Нисам била спремна ни када је са само 5 година требало да окренем леђа безбрижном детињству, играчкама, школи, и посветим живот балету. Не кажем, балет је био и јесте моја велика љубав, али не, нисам била спремна на толики притисак. Нисам била спремна ни када смо се мама и ја због тога преселиле у овај огромни град који никада нећу моћи да назовем својим, нисам била спремна ни да откријем до колике мере могу да иду људска злоба, пакост и завист. Нисам била спремна да ме препознају на улицама, процењују и мере сваки мој корак, поступак, реч, јер сам по њиховим мерилима постала неко. Нисам била спремна ни на своју другу велику љубав. Нисам била спремна да спознам то нешто, ванвременски, ванпросторно, вечно, што сам тада осетила са њим, а поготову... Поготову нисам била спремна да све то изгубим. У једном једином тренутку, због људске непажње и непромишљености. Ни на једну битну ствар у животу нисам била спремна, али нико ме ништа није питао. Била сам марионета, слатка лутка којом су управљали други. Они који су знали од мене боље, јер сам ја тобож била млада. Вечерас нема више конаца, одсекла сам их, вечерас је оно вече када Пинокио постаје дечак, када порцуланска лутка постаје... Постаје шта? Шта сам то ја сада? Шта је од мене остало? Шта остане од човека који изгуби себе, љуштура можда? Али шта је то, што ипак води ову љуску од човека, шта је то што је покреће и даје јој снаге да вечерас одигра... последњи плес? Успомена на тебе. Успомена на нас. Љубав према теби. Она једина није мртва. Можда оне страшне ноћи ја јесам наизглед преживела, али сам мртва колико и ти. Зову ме. Главна глумица треба да изадје на сцену. Устајем, ноге ме не слушају. Одједном она страшна слика пред очима, ти и ја у колима, на радију неки сентиш, како је живот тада био једноставан, леп, причали смо о тапетама које ћемо ставити у спаваћој соби, планирали које боје ће бити завесе, планирали Милицу... И онда шкрипа кочница, фарови кола која иду право у нас, врисак! У следећем тренутку крв, локва крви, крвав ауто, ти крвав у мојим рукама, а на радију и даље сентиш. Последњи позив да изађем на сцену. Корачам, али не видим никога око себе, само маглу, и на тренутак Емилов поглед пун наде, да ће све бити у реду. За мене више никад. Захвална сам му што је веровао у мене после несреће и поверио ми ову улогу. Завеса се диже. Нешто у мени се мења. Опет осећам, опет се осећам као човек.. Креће добро позната музика и покрети мог тела заједно са њом. Али ја ту не радим ништа. Све се дешава само од себе.. Клизим по сцени, крећем се, а имам осећај да лебдим. Да, хоћу да полетим. Високо. Горе. До мога андјела. Гледам у публику и видим стотину људи са твојим ликом. Ту си. У сваком од њих.  А мене и даље носи, она сила, којој не знам имена и порекла. Моја тело не ради ништа оно је само инструмент.. Моје душе. Вечерас она игра. Само за тебе. Последњи плес... 

 weltschmerz

Била си најбоља

Месец са југа

*Волим те
тако дивно неразумну,
не тражећи те
само за себе
али желећи те
најбезобразније наивно,
љубоморно,
кидајући се притом,
као кад се прстима
цепа тело наранџе.


Волим те
тако дивно неразумну,
а знам, остаће ми само
заривени трагови ноктију
дубоко у кори наранџе,
и располућене кришке,
раздељене
и поједене до пола...
тек да убијем
онај твој задах страсти.


Зато и смем
да ти напишем све ово,
јер не бих волео
да ти неке сузе
сперу тај нескривени
жути занос у очима
и као мали потоп
зауставе смех,
мада бих те држао за руку
и тако несхватљиво голу.


Хајде буди тако дивно
неразумно моја,
несхватљиво
и несебично гола
негде уз море,
моја Андалужанка
међу располућеним
кришкама наранџе
и под жутим капутом
Месеца са југа...


Хајде буди тако дивно
неразумно моја...*

Пусти ме...

"А пусти ме и ти, лепа жено,
ти, коју сам одувек волео,
ти, коју ћу увек волети,
и када једном одеш,
и када се једном вратиш,
и када се не вратиш…
пусти ме, мила,
пусти ме
мој аристократски цвете,
пусти ме
мој недохватни бршљену,
фабрико успомена,
љубавнице,
књегињице,
сестро…
хоћу да помиришем
неки други цвет,
да удахнем
нека нова јутра,
да осетим
нека друга пролећа,
да чујем
неке другачије звуке…
ти си лепа, најлепша,
све што вреди
саткано је у теби,
али не могу више, драга,
не могу, веруј ми…
пусти ме, љубави,
пусти ме у име љубави,
пусти ме ако ме волиш,
пусти ме због себе,
због мене, због нас,
само ме пусти…
пусти ме да плачем,
пусти ме да вриштим,
да се смејем,
да ћутим,
да се радујем,
само ме пусти…
тамо где ја идем
други беже,
/ вештица у костиму
лутке заводи ! /
несрећа сева из очију,
уместо реке крв тече…
пусти ме то да променим
и не заборави да те волим…"
 

Ров

Молитвеник

Као пас...

Шта је душа...

Кораци од седам миља