уторак, 29. април 2014.

Мајка




Да ли ће ико икада моћи да разуме

Безумну љубав и моју тугу...

Заволех давно,

И пре свог рођења

Ову проклету земљу

Ову родну груду...

Моју, а туђу...

Заволех је срцем

И душом својом,

Спознах све лепоте њене

И сво проклетство које је прати

Као проклетство лепе жене...



Јест` ‚ она је лепа, чаробна била

Ал` поче да губи своју децу

И поста птица сломљених крила,

Тужна и јадна у свом болу...

Њени су птићи негде далеко,

Преко мора и океана,

А она ћути, тугује, плаче

Као и свака несебична  мама...


Рањавали су је

Кроз историју многи

Мучили...

Черечили...

Силовали...

Отимали јој чеда њена...

Ал` она беше ко права мајка

Тужна и храбра,

Храбра  за будућа поколења....

Сад више нема за кога да брине,

Да се бори и да страда

Напустише је чеда њена,

Одоше тамо где мисле

Да постоји нада...

Ах, како греше

Те младе гране...

Мисле да срећа је у туђем свету...

Ал` младост не зна да само мајка

Може да штити, воли и прашта...



Луна

субота, 26. април 2014.

Последњи плес


Ова прича је написана специјално за Луну. Писана је по слици коју ми је послала. Морам признати да ми је било по мало тешко, јер сам препознала слику из сјајног филма Црни лабуд, па ми је било незгодно да оставим ту причу по страни и смислим нову. Ово је само покушај, не будите престорги при оцењивању његове успешности, први је ове природе, а знате како кажу први мачићи се у воду бацају! :) 




-10 минута! За 10 минута излазиш на сцену, Нина. Да ли си добро, јеси ли спремна?
поставио је неколико питања, али није стигао да сачека одговоре на њих, јер остало је само 10 минута. Не кривим га. Знам колико је жарко желео да све буде сјајно. Последњи пут пред овом публиком... а онда "одлази циркус". Сви су били узбуђени. Није ово био један од наступа, био је посебан, за сваког члана трупе. Вечерас је требало сви битни људи овога града да буду ту. Кад кажем битни, не мислим заиста то, они су само ноблес и шљам, само успешно глуме величину. Емилу је од овог изводјења зависио стални ангажман у Националном театру, што би била круна каријере и остварење животног сна. Сви су улагали много снова и жеља у ово вече, али мој улог, мој улог вечерас је био највећи, ја вечерас улажем своју душу... Или оно што је од ње остало.
Завршавам са шминком. Посматрам свој одраз у огледалу. Не познајем га. Наилазим на туп поглед, празан. Да је у мени остало било какво људско осећање, вероватно бих се од тог одраза уплашила и побегла главом без обзира. Срећом не осећам ништа. Јесам ли ја то рекла срећом? Шминкерка заиста одлично ради свој посао, ожиљак се скоро ни не види. Добро је због публике, лоше по мене. Волим тај ожиљак, он ми је једина успомена на... Руке ми дрхте. Као пре 10 година, кад је она уплашена девојчица која сам некад била ја требало да изађе на сцену први пут. Додуше и сад излазим први пут од ... Шта се у међувремену променило? Нисам више девојчица, сад сам... авет! Допире ми до  свести Емилово питање "Јесам ли спремна?". Да ли је човек икада спреман? Не, нисам спремна... Нисам била спремна ни када је са само 5 година требало да окренем леђа безбрижном детињству, играчкама, школи, и посветим живот балету. Не кажем, балет је био и јесте моја велика љубав, али не, нисам била спремна на толики притисак. Нисам била спремна ни када смо се мама и ја због тога преселиле у овај огромни град који никада нећу моћи да назовем својим, нисам била спремна ни да откријем до колике мере могу да иду људска злоба, пакост и завист. Нисам била спремна да ме препознају на улицама, процењују и мере сваки мој корак, поступак, реч, јер сам по њиховим мерилима постала неко. Нисам била спремна ни на своју другу велику љубав. Нисам била спремна да спознам то нешто, ванвременски, ванпросторно, вечно, што сам тада осетила са њим, а поготову... Поготову нисам била спремна да све то изгубим. У једном једином тренутку, због људске непажње и непромишљености. Ни на једну битну ствар у животу нисам била спремна, али нико ме ништа није питао. Била сам марионета, слатка лутка којом су управљали други. Они који су знали од мене боље, јер сам ја тобож била млада. Вечерас нема више конаца, одсекла сам их, вечерас је оно вече када Пинокио постаје дечак, када порцуланска лутка постаје... Постаје шта? Шта сам то ја сада? Шта је од мене остало? Шта остане од човека који изгуби себе, љуштура можда? Али шта је то, што ипак води ову љуску од човека, шта је то што је покреће и даје јој снаге да вечерас одигра... последњи плес? Успомена на тебе. Успомена на нас. Љубав према теби. Она једина није мртва. Можда оне страшне ноћи ја јесам наизглед преживела, али сам мртва колико и ти. Зову ме. Главна глумица треба да изадје на сцену. Устајем, ноге ме не слушају. Одједном она страшна слика пред очима, ти и ја у колима, на радију неки сентиш, како је живот тада био једноставан, леп, причали смо о тапетама које ћемо ставити у спаваћој соби, планирали које боје ће бити завесе, планирали Милицу... И онда шкрипа кочница, фарови кола која иду право у нас, врисак! У следећем тренутку крв, локва крви, крвав ауто, ти крвав у мојим рукама, а на радију и даље сентиш. Последњи позив да изађем на сцену. Корачам, али не видим никога око себе, само маглу, и на тренутак Емилов поглед пун наде, да ће све бити у реду. За мене више никад. Захвална сам му што је веровао у мене после несреће и поверио ми ову улогу. Завеса се диже. Нешто у мени се мења. Опет осећам, опет се осећам као човек.. Креће добро позната музика и покрети мог тела заједно са њом. Али ја ту не радим ништа. Све се дешава само од себе.. Клизим по сцени, крећем се, а имам осећај да лебдим. Да, хоћу да полетим. Високо. Горе. До мога андјела. Гледам у публику и видим стотину људи са твојим ликом. Ту си. У сваком од њих.  А мене и даље носи, она сила, којој не знам имена и порекла. Моја тело не ради ништа оно је само инструмент.. Моје душе. Вечерас она игра. Само за тебе. Последњи плес... 

 weltschmerz

среда, 23. април 2014.

Ропство




Жена сам…
Моја исповјест прастара и тужна
дрхтала је неизговорена
пред непомичном савјешћу планина.
Останите безазлени
док пјевам ову химну истиниту
о робињи и жени и орлу
који је узлетио у модрине.
Љубила сам најљепше младиће
у овој долини и у свим долинама
којима протичу нечујне ријеке безбрижности.
Да знате како сам их љубила
ви би плакали. Да знате како сам бдјела уз њих
ви никад не би спавали спокојно
покрај жене или покрај шуме
ни покрај огња скитница.
Љубила сам их као истразивач предио незнани
у који се запути, ни од кога праћен.
Нема мочваре коју не прегазих
ни стабла пред којим не клонух
ни брда пут којег не дизах очи
тражећи спас.
Љубав је била јача од мене.
Моје тијело је стрепило.
Додирујући срећу, цесту откриту
која измиче у недоглед.
О, ви који трошите сузе
за сваки растанак, за сваки цвијет
за сваки круг који нестаје на води,
ви, које бедра своја чувате за највећу бол
и остајете понижене пред судбином;
Помозите ми да изрекнем ништавило нашег сјаја
прашину љепоте која нас засипа.
Бреме љубави под којим смо се сломиле
носећи га предано, као да носимо неотклониви плод
своје црне утробе. Као да носимо
запаљену буктињу живота.
Ја нисам ништа мудрија од вас.
Мој пут исти је као пут водоноше
који не може избјећи стрмину извора
и починком не умањује јарам свој.
Гледајте моја рамена.
Ожиљци на њима исти су као и ваши.
И боре око мојих усана
горке су од година стрпљења
и од пелина шутње.
Не затварајте прозоре,дјевојке !
Ово је и ваш глас, овај глас
преплашене ноћи што је презрела
своје ропство, и хоће да постане орао.
Изађите на улице, и видјет ћете
како клечим на сваком прагу
на којем је клечала Жена.
Ниједна од вас није била
тако покорна као ја.
И ниједна од вас није тако пркосно
и гњевно усправила своје лице,
и погледала над врхове смрека
гдје су орлови
и гдје је Љубав.
О, шта је мени да изгубим једно крило, једну зјену,
шта ми је да прегорим неколико прољећа
неколико извора, и жетве најљепше
које се неће вратити никада !
Шта је мени да преболим траву
свог дјетињства и град своје младости.
Била сам одана миру љубави.
И плакала сам када би вјетар
затресао њене крошње у невријеме.
Љубав је била јача од мене,
А мушкарац је био храм
с прочељем златним од мојих сања
на ступовима моје смјерности.
Док је спавао, на прстима сам силазила
пред праг, и легла на камен
покривши се мокрим звјездама.
А кад је устајао, жалила сам његове руке
једнако уморне кад стишћу хљеб
и кад ноше оружје и стјегове.
Говорила сам да моју младост
још није додирнула ноћ.
И скривах сузе да би ми вјеровао.
И кад су препознали у мојим очима осмијех
којим жена себе дарива заувијек
ономе с ким ће подијелити тајну,
они су одврнули своје лице од мене
и гледали су некуда у даљину
љубоморни на слободу
високо раскриљених птица,
што су одабрале пустоћу видика
и одрекле се љупке долине
које се они нису могли одрећи.
И грлили су ме одсутно
и мрзовољно. И свлачили ме
као кривца, не као жену.
И те ноге су ме газиле,
те руке су ме бичевале,
та уста наругала су се цјеловима.
Али ја сам се смијешила и даље
постојано и безазлено.
Ја сам их љубила.
Говорила сам да су добри и мудри
и скривала сузе, да би ми вјеровали.
Затим су ме миловали
као што краљеви милују робињу најдражу.
А ја сам у њиховим рукама осјећала
успламтјели жар бића. И у њихову гласу
завијање вукова у дивљини.
Тако ми младости моје, ево, имам свједоке,
прах ове цесте и овај зденац
коме зазвах воду дубоку.
Кад их погледах, то бјеху вукови.
То бјеше заиста дивљина и ноћ,
а ја тек плијен, пред пећину домамљен
у брлог похотника, пред ноге освајача.
А они су и даље гледали спокојно
у неку златну мрљу неба, која се дизала увис,
и за коју мислим да бијаше орао
што је кружио над долинама.
И кад су већ сасвим вјеровали
у моју близину и моју постојаност,
ја сам погледала онамо куд су гледали они
у даљине модре и раскопане, у висине
пут којих се винуше најсмјелији.
И пожељех да сам ја та златна птица,
раскриљени орао насред неба.
Тада стадох да се смијем.
Отварала сам врата широка и смијала се, смијала
мимо траве и пластова пшенице,
до црне вјетрометне земље
којом су ми снагу опасали.
И смијех мој се будио у зору
и просипао до првих звијезда.
А онда сам заспала уморна
као од хода кроз планину.
Чудила сам се том путнику подмуклом
који је зауставио коња
под овим брдом, на овом пјеску.
И тражи ноћиште на прагу жене.
И жели да му пјевам успаванку
ја, која ћу презрети њежност
да бих досегла своју истину.
Ја, која своју сутрашњу чежњу
већ читам у лијету птице изгубљене.
И одврнула сам своје лице
да жељу на његову лицу не видим.
И престала се смијати.
И кришом плачући одох. Одох посве сигурно.
Одох на пут жалосни да будем пјевач лутања.
Ја више не тражим. И не вјерујем…
Не вјерујем у врлину господара.
Памтим како руке бичеви постају,
и како је загрљај мушкарца страшан
када се одмарају освајачи
и кад се у њихову захвалну гласу
опет чује завијање вукова.
Зато, младићи из моје долине,
не вјерујте ми кад лежим поред вас у трави
кротка и покорна као срна.
Ни кад вас напајам и тетошим,
ни када иштем вашу вјерност
у замјену за прољетни облак у висини,
за олује мог промјенљивог срца.
Јер, јао оном ко ми повјерује
и ко доведе своје стадо
пред мој шатор, да га отхраним!
Ја ћу га напустити
у час кад тама обавија поља.
Усправит ћу своје лице
и стрести цвијеће којим сте ме окитили.
И дрхтат ћу, јер је стабло у даљини
велишанствено, а ваша љубав ништавна.
И ваши огњеви пред огњем зоре
кржљави и туробни.
Идите својим путем, заљубљени!
Моја свирка није за ваше ухо!
Љубав је била јача од мене.
Али пјесма постаде орао
и напушта своју долину.
Пут модрих гора лете орлови
и не окрећу се.
То је исповјест жене и робиње.
Химна понижене љубави.
То је пјесма о мојој истини
што је истина остављених…


Весна Парун

четвртак, 17. април 2014.

Богиња



Теби једином



Једини  ти
можеш  јако да повредиш,
Једини ти  сузе у смех
Можеш да претвориш...

Теби једином
Могу све да опростим
И сузе и патњу и бол
Да поред тебе заборавим...

Једини ти
Умеш срцем срце да  дотакнеш
У трену да  расплачеш,
У трену  да  сузе обришеш,
Учиниш да све заборавим
И  све ти опростим...

Једини  ти
Магију носиш у очима
И највеће срце
Куца у твојим грудима...

Једини ти
Остаћеш заувек у мојим мислима
Једино теби
Бићу  увек, до краја  одана...





Луна

уторак, 15. април 2014.

Стаза бола




Уморним кораком,
Погурена,
Ни трага од оне чаробне жене
Носећи терет на души
Полако се враћа кући...

Умор на лицу
У души сета...
Жена у ноћи лута
Између два једнако
Сурова света...

На њеном некада
Лепом лицу
Живот је урезо` црте бола,
Уморног корака
Замишљена
Несвесно корача
Стазом бола.

Жена у ноћи застала је
Не зна на коју страну да крене...
Празним погледом гледа у људе...
Жена у ноћи лута,
И пита се што ли је уклета...


Луна

субота, 12. април 2014.

Месец са југа




*Волим те
тако дивно неразумну,
не тражећи те
само за себе
али желећи те
најбезобразније наивно,
љубоморно,
кидајући се притом,
као кад се прстима
цепа тело наранџе.


Волим те
тако дивно неразумну,
а знам, остаће ми само
заривени трагови ноктију
дубоко у кори наранџе,
и располућене кришке,
раздељене
и поједене до пола...
тек да убијем
онај твој задах страсти.


Зато и смем
да ти напишем све ово,
јер не бих волео
да ти неке сузе
сперу тај нескривени
жути занос у очима
и као мали потоп
зауставе смех,
мада бих те држао за руку
и тако несхватљиво голу.


Хајде буди тако дивно
неразумно моја,
несхватљиво
и несебично гола
негде уз море,
моја Андалужанка
међу располућеним
кришкама наранџе
и под жутим капутом
Месеца са југа...


Хајде буди тако дивно
неразумно моја...*

среда, 9. април 2014.

Пусти ме...




"А пусти ме и ти, лепа жено,
ти, коју сам одувек волео,
ти, коју ћу увек волети,
и када једном одеш,
и када се једном вратиш,
и када се не вратиш…
пусти ме, мила,
пусти ме
мој аристократски цвете,
пусти ме
мој недохватни бршљену,
фабрико успомена,
љубавнице,
књегињице,
сестро…
хоћу да помиришем
неки други цвет,
да удахнем
нека нова јутра,
да осетим
нека друга пролећа,
да чујем
неке другачије звуке…
ти си лепа, најлепша,
све што вреди
саткано је у теби,
али не могу више, драга,
не могу, веруј ми…
пусти ме, љубави,
пусти ме у име љубави,
пусти ме ако ме волиш,
пусти ме због себе,
због мене, због нас,
само ме пусти…
пусти ме да плачем,
пусти ме да вриштим,
да се смејем,
да ћутим,
да се радујем,
само ме пусти…
тамо где ја идем
други беже,
/ вештица у костиму
лутке заводи ! /
несрећа сева из очију,
уместо реке крв тече…
пусти ме то да променим
и не заборави да те волим…"
 

четвртак, 3. април 2014.

Ако потеку...




Ја нисам од оних жена
које за љубав моле,
поносно дижем главу
кад` ране највише боле...

И недам сузи да кане
да кваси моје лице,
враћам је унутра себе
да кружи мојим телом
попут понорнице...

И нисам од оних
што кроз живот иду
уплакана лица,
моје су сузе скривене
дубоко, на дну мога срца...

И стоје тако дуго
скривене од мене
и света...
Бојим се...
Ако потеку
Претвориће се у реку...

Луна