ПИТАМ, А СЛУТИМ...

Тамо...

Шта ћу ја тамо...

Под туђим небом

Заставом мрском,

Да се борим и гинем,

За кога и зашто...

Питам, а слутим...

Ко је тај неко

Што наредбе даје,

Да Србија треба и мора

Своје браниоце

У туђи свет

И туђе ратове  да шаље...

Ја сам бранио земљу

Кућу, народ и децу своју;

Нећу да будем

Плаћени војник

У неком туђем строју

Доста је мени муке,

Крви, смрти и рата;

Ако морам да гинем,

Гинућу у својој земљи

За своје и свога брата...

Нећу да кости,

Крв и месо моје

Развлаче звери Сомалије

Ирана и Авганистана,

Да моје тело покрива

Застава злочиначка;

Да моје часно име

Прља поган издајничка,

Плаћеничка,

Америчка...

Ја нисам кољач,пљачкаш ни убица;

Ја сам частан српски војник,

Бранитељ села, ливада, шума,

Кућа и окућница,

Моје Србије

И мојих Обилића...

  Луна

п.с. Песму сам посветила нашим војницима који се шаљу у Сомалију ( и ко зна где све) 

ДВОРСКА ЛУДА

Данас ћу бити комедијаш,
Дворска луда и лакрдијаш,
Пљунућу вам истину право у лице,
Дворска луда то сме, уме и жели
И много се, много томе весели...

И може да види испод ваше дебеле коже,
Види и ваше завидно лице
И осмех бедне кукавице
И искежено лице улизице...

Делите осмехе лажне ради реда,
Похвале онима који ништа не вреде
Не муче вас моралне дилеме
Ал` то и нису неке теме...

Код вас је само дај шта даш
Наоштри сабљу,опаши мач
Сеци главе оних што мисле
Оних што не желе да ћуте
Оних што се с правом љуте...

Њима не дозволи да говоре, да пишу,
Они су ту да попуне број
Победу однеће неко твој...
Тако је сада, било је и биће
Јер власт је слатка и мења људе,
А народу овом, како буде...

И свака власт
Воли полтроне и улизице,
Оне што не дижу буне,
Овце без мозга и права гласа,
Јер власт не дозвољава да се таласа
Да се појави критична маса...

Само лакрдијаш и дворска луда
Сме да удари у те жице
Јер њега нико озбиљно не схвата,
За њега нису затворена сва врата...
Лакрдијаш је онај што лупа у празно...

Ах, каква варка...
Лакрдијаш све зна, сме и разуме,
Он је човек од пера и гуме
И зато сме да пљуне истину право у лице,
Јер он не спада у улизице...

Луна

Реци ми...

Реци ми Србине од чега си  саздан,

од каквог материјала си прављен;

чија те је то рука дотакла

кад` можеш да прођеш све кругове пакла

и да се оданде вратиш срећан...

Реци ми када си видео лице Бога,

у којој невољи сте се срели;

и како сте оданде изашли заједно

уморни, гладни, болесни, и цели...

Реци ми како ти полази за руком

да после свега тераш шегу,

да се смејеш, певаш, да се веселиш

кад` си до јуче био у збегу...

Како си успео да заборавиш, 

да опростиш

сва зверства, пљачке и убиства,

да плач и јаук смехом замениш,

и да ти душа остане детиње чиста...

Луна

ДЕДИН ГРОБ

Знаш ли Србине ко ти је био деда?

Сељак поносан,

стамен, снажан и јак;

Велики јунак...

Он је бранио земљу, народ и стоку,

газио блато, снег, лед и воду;

Умирао од болести, зиме и глади

по беспућима албанског крша страдао,

дизао се и падао

али се и такав борио и надао...

А ти?

Ти седиш и чекаш да те понизе,

да те продају,

да те купе;

Занемео,  оглувео, обневидео,

полако постајеш роб...

Да ли се  понекад запиташ

како ћеш такав отићи

На Свети Дедин Гроб...

Луна

За разлику до вас...

Ко сте ви?

Сви ви који желите да нам судите,

да нашим животима управљате,

да нам намећете своје идеје,

да нас гурате у провалије...

Ко вам је дозволио да се играте Бога?

У чије име говорите?

Какав ( не)живот нам  нудите?

Са којим правом ви нама судите...

Ко вам је дао право

да се играте са судбинама наше деце?

Ко вас је звао да дођете овамо

да нам прекрајате границе,

да нас сецкате и касапите,

а онда зашивате и крпите...

Да разарате наше породице,

да нас трујете а онда „лечите“...

Гурате у ратове које сте,

да сте желели, могли да спречите...

Да нас бомбама засипате

под плаштом тобожње бриге за нас,

да изигравате „спасиоце“,

да нам мењате власт...

Да нас купујете и продајете,

уцењујете,

да претите...

Нудите нека сулуда решења...

Да ли сте свесни да ми знамо

да за нас, са вама, живота нема...

Желите да нас затрете...

Да нас искористите па потом баците

бесним псима да нас глођу ко` кост,

под изговором да нам добро желите,

да правите некакав хуманитарни мост...

Не, нисмо ми канта за ваше отпаде!

Нисмо жељни ваше затроване хране,

ни вашег новца, ни ваше моћи...

Ми имамо оно  што ви никада

и ни на који начин нећете моћи

да нам отмете, купите или продате...

Ми имамо ПОРЕКЛО, ИСТОРИЈУ,

ДУШУ, СРЦЕ и  ПОНОС...

И то је оно што нас  чини ЉУДИМА

За разлику од вас...

Луна

Лакрдијаши

У зелено, црвено и плаво се обојите

Неке нове заставе понесите

Сви ви који се  Бога не бојите

Будите данас комедијаши,

Јуче и сутра ви сте обични лакрдијаши

Посејте  страх међу људима!

Покажите да сте власт!

Зашто за промену нисте  људи 

А не неко ко људима суди

Ако сте маске на лице навукли

Не тражите да верујем у вашу част,

Јер ја знам да  сте  умислили 

Да сте некаква власт...

Покушајте да будете праведне судије,

Јустицијин повез навуците на очи

Оставите лицемерје по страни

Знате ли да ово су 

ваши последњи дани.

А ја...

Ја сам неко ко стоји по страни

Неко ко моли Бога да вашу сујету

Једном заувек  нахрани...

Луна

ЗЕМЉА ЧУДА

Ово је земља чуда

где све је пошло наопачке,

кад пси почеше

да грле и љубе мачке;

Студенти који заиста уче

седе код куће;

За њих нема ни посла ни хлеба

ко зна зашто тако треба...

Они што не уче,

што купују лажне дипломе и докторате

имају добре плате,

а у скупштини  празну сламу млате;

Девојке се удају за старце,

млади се претварају у странце,

жене уз мужеве имају и момке,

мужеви имају и жене и девојке;

Деца се крсте и чуде,

виде озбиљне људе,

који  полуде...

Мрка је преварио Ану

виђен  је са својом женом
 у  ресторану...

Причају нам о поштењу

а  варају сопствену жену;

Зашто не би варали и нас,

у лажима је спас,

лажима се учвршћује власт...

Министарке се раскокодачу,

само што не почну да плачу;

Немају  јадне, од своје плате

пристојне чарапе да плате...

Веља муца и натуца

не зна шта и о чему прича,

спомиње неке машине

којима не зна чак  ни име...

Тома се само крсти

увезали му се прсти,

пече неку ракију

и  нема времена за братију...

Вучко свуда стиже,

лети и тамо и амо;

Гледа нас са екрана,

грди и прети...

Ах, па  без њега

ми ћемо сви помрети...


Луна

Зашто...

Зашто си Боже сузе пустио

и нашу земљу потопио,

на наша плећа терет свалио,

реке у језера претворио?

Зар није доста суза,

патње и искушења

прошло преко предака

и  за будућа поколења?

Зашто нас поново кажњаваш?

Шта нам то толико замераш?

Зар и у миру да страдамо

у сваком рату да гинемо

Зар за нас нема предаха?

Да, знам, ми јесмо деца велика

Мрзимо се и гложимо

само у невољи се сложимо,

у миру  смо саможиви и себични

 у  сваком рату јуначни и непобедиви

Пакосни, лажљиви, инатни

постанемо одједном питоми

срца нам бију једнако,

а душа наша словенска

постане мекша  од памука

Зато те Боже молим

у име све деце наше

не дозволи више никада

да иједно  дете пати и плаче...

Луна

МИРИШУ ВЕКОВИ...

Миришу векови

На сеобе, на ропство,

На задах крви и смрти,

Зулуме и хареме

Спаљене цркве и ту грађене џамије...

Ко` да су женске хаљине...

На данак у крви...

На божур,

Што Косовом пољем цвета

Где после битке оста

Уместо витезова и јунака

Унакажена, огромна,

Крвава хрпа људског меса...

Миришу векови

На страдања,

На глад и ратовања,

На вековне борбе за слободу

На црвене реке,

Које су крв српску

Претварале у воду...

У небројеним

Борбама за слободу...

Миришу векови

На мутну Марицу и крваву Дрину,

Гробља  у кршу и леду...

На море које поста

ПЛАВА ГРОБНИЦА српскоме роду,

Јунацима који се борише за нашу слободу...

На куле што су грађене

Од костију и лобања људских...

На „бајку“ са реком крви,

На стрељање ђака,

На Сремски фронт где младост оста...

На спаљена села, ливаде и шуме

На погроме и црнину...

На бомбе што су људе, градове, села и стоку

Претварале у прашину...

Миришу векови

На народ који се

Костима, крвљу и душом

Изборио за слободу...

Миришу векови на понос

На дивљење целог света

Што Србију је у Великом рату

Храброшћу, јунаштвом и чашћу

Бранила чак и ђачка чета..

А потом дођоше они

Који се Бога не боје,

Да стрељају, суде, киње и муче

Уморне ратнике...

ХЕРОЈЕ...

Зар може и сме 

Човек да заборави

Јасеновац ...

И клање ...

И бацање у јаме...

Миришу  векови

На мирис и боју новца

На задах власти,

На људе без имало части,

На лопове и убице...

А плаћени пси рата

Куцају на наша врата...

Људи без части

Људи без морала

Уводе на мала врата

Неке странце

Американце, Шпанце, Потрориканце...

Турке, Алије и Сулејмане...

Кидају ову земљу,

Продају, арче...

Распродају парче по парче

Бацају бесним псима

Да је по ђубришту развлаче...

О, како су јадни

Ти који хоће да нас претворе у странце,

И нас и јунаке који су зубима

Кидали ропствa ланце...

Све нас, ОНИ желе на

ђубриште историје да баце...

Мирис векова...

Попримио је боју и мирис новца...

Јаучу гласно, језиво

Мученици који су ћутали

Када су их злотвори

Набијали на колце...

Мирис векова исчезава,

Полако нестаје и нада;

Вео заборава

На славну, крваву прошлост

Лагано, лагано пада...

Наказе, марионете, убице,

Улизице,полтрони,

Кукавице...

Заборавише браћу, очеве, деде...

Продају  кости предака

За шаку жутог злата...

Америма...Кинезима...Енглезима...

Свима који хоће да плате...

„А Америка је моћна и јака

Она се не плаши сила мрака...“

Они  што распродају земљу,

Прошлост, светиње, гробове и јаме

Они што су жељни новца,

Моћи и славе...

Они  не хају за тебе и мене

И није их брига за људске главе

Они не желе да знају

Да нова сенка ропства

Која нам замку спрема

Ћути, чека и дрема...


Луна

Мајка

Да ли ће ико икада моћи да разуме

Безумну љубав и моју тугу...

Заволех давно,

И пре свог рођења

Ову проклету земљу

Ову родну груду...

Моју, а туђу...

Заволех је срцем

И душом својом,

Спознах све лепоте њене

И сво проклетство које је прати

Као проклетство лепе жене...



Јест` ‚ она је лепа, чаробна била

Ал` поче да губи своју децу

И поста птица сломљених крила,

Тужна и јадна у свом болу...

Њени су птићи негде далеко,

Преко мора и океана,

А она ћути, тугује, плаче

Као и свака несебична  мама...


Рањавали су је

Кроз историју многи

Мучили...

Черечили...

Силовали...

Отимали јој чеда њена...

Ал` она беше ко права мајка

Тужна и храбра,

Храбра  за будућа поколења....

Сад више нема за кога да брине,

Да се бори и да страда

Напустише је чеда њена,

Одоше тамо где мисле

Да постоји нада...

Ах, како греше

Те младе гране...

Мисле да срећа је у туђем свету...

Ал` младост не зна да само мајка

Може да штити, воли и прашта...


Луна

Теби једином

Једини  ти

можеш  јако да повредиш,

Једини ти  сузе у смех

Можеш да претвориш...

Теби једином

Могу све да опростим

И сузе и патњу и бол

Да поред тебе заборавим...

Једини ти

Умеш срцем срце да  дотакнеш

У трену да  расплачеш,

У трену  да  сузе обришеш,

Учиниш да све заборавим

И  све ти опростим...

Једини  ти

Магију носиш у очима

И највеће срце

Куца у твојим грудима...

Једини ти

Остаћеш заувек у мојим мислима

Једино теби

Бићу  увек, до краја  одана...

Луна