Вене...

Чаробни свет

У почетку беше чаробни свет књига које сам веома рано открила.И читала, читала и читала. Поистовећивала се са јунацима романа, плакала и смејала се... 
Читајући,боловала сам њихове боли, радовала се са њима, плакала са њима, путовала на крилима маште у неке далеке и непознате пределе, географски далеке и оне друге, непрегледне пределе људске душе...

Почех да пишем дневник, да записујем своје мисли, своје прве туге, прва разочарања, прве љубави...
Нека лутања, тражења, боли, смех, сузе радоснице и оне друге...

Открих игру речима. Та игра беше чудесна.Машта може да одведе у неслућене пределе...

Кроз писање, као и кроз читање, могла сам да путујем кроз време, да будем просјакиња и дворска дама, слушкиња и краљица, мајка и бездетна жена, дете и одрасла особа, свемирски путник и онај који путује Сахаром. Могла сам да уживам у сунцу Медитерана и ледом оковане пустиње, да путујем пределима којима људска нога никада није крочила, да у исто време будем у Паризу и Бомбају, у Аустралији и на Пештеру...

Волим своје јунаке и јунакиње. Пролазим са њима свим стазама којима они иду, радујемо се заједно, патимо заједно. Браним их, од себе саме. И критикујем, и волим и љутим се на њих. Можда превише себи допуштам, али...сви они су део мене. У њих је уградјен неки мали делић мене, неко моје размишљање, нека мисао, неки став, неко искуство, нека туга или срећа...

Моји јунаци и јунакиње; неки од њих су измаштани, неки заиста постоје. Како год, помажу ми да боље разумем свет у коме живим, да саосећам са онима којима је тешко, да се радујем туђој срећи...

Бескрајно сам им захвална, јер без њих ко зна да ли бих могла да преболим неке боли. Ко зна да ли бих умела да се радујем, да  осетим праву љубав, исконски бол и истинску срећу...

Склупчана у себе

Бесмртна песма

 

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko…
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il’ trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim

  Mika Antić

Шапнуо сам

Грлица

 

Зашто

 

Kroz žamor ispraznih priča 
poneka reč me zapeče. 
Iz senke nehajnog osmeha 
tvoj pogled nemušto bode. 
Osećam, gasi se bliskost, 
svežina donosi veče... 
Uz pljusak poslednjih podsmeha 
prijateljstvo nam ode... 

Da li je moglo drugačije? 
Da li je sve moglo bolje? 
Uzdah ponesen sećanjem 
proteklo trajanje broji... 
Za sve je potrebno hrabrosti 
i samo po tračak volje... 
Sva su iskustva dragocena 
al' zbog njih ne postojim. 

Kroz tamu koja se spušta 
gase se poslednja lutanja. 
Više i ne pitam zašto, 
to nije pravo pitanje... 
Obavijena slutnjom 
prihvatam naša ćutanja 
i svaka nova misao 
donosi novo svitanje.

Dragana Konstantinovic 

Теби љубави

 

1. 

Volela bih da mogu 
da te prelijem osmehom... 
Da ti u oko pretočim 
ovaj moj iskričav sjaj 
koji kroz osmeh zaživi 
kad ti se spomene ime... 
Da ti stočim jos smelije 
pogled sa jasnim podstrekom 
koji vidi početke 
i ne priznaje kraj... 

Kako da ti ga predam? 
Ne postoje te rime... 
Kako sve da prenesem 
kad putevi ne postoje...? 
Nazirem samo drhtaj, 
kao dah, treperav, sneni 
u ono nemušto vreme 
kad noć smenjuje dan... 

I već mi sve nade streme 
put tog tananog zračka 
koji se niotkud razli 
u niti žute boje... 
I osmeh puče u meni 
poput zrelog maslačka 
i ode nošen nečim 
da ti oblije san... 


2. 

Volela bih da mogu 
svu ljubav da ti prenesem, 
taj oblak beskrajne čežnje 
i nežnosti i topline... 
Da se duž zlatnih niti 
sva moja ljubav raznese 
i raspline po tebi 
i nastavi da teče... 
Da obavijem ti sve bi' 
najčulnije dubine... 

Prizivam bledo veče 
protkano žutim sjajem. 
Da li je ovo već bilo 
ili će sve tek da bude? 
Svejedno. 
Ljubav mi teče 
i ja bih samo da dajem 
dok se juče kroz danas 
u isto trajanje slilo. 

Da li ce stići do tebe? 
Ne sumnjam više ni trena. 
U meni čežnje ima 
da poruši sve planine. 
U meni nežnost snena 
jača od svih morskih plima 
uz nebo ljubavi greje 
i gazi sve daljine. 

Samo se pitam tiho 
dok niti šaraju sne: 
hoće li zaista moći 
da ti prenesu sve...? 



3. 

Volela bih da mogu 
da ti dotaknem lice... 
Da te usnama svojim 
toplo osetim žudim... 
Da talasava vatra 
u dubinama mojim 
kroz dodir izroni negde 
gde skupa s tobom postojim... 
I da svojom toplinom 
i tvoju vatru budim... 

Negde u odbljesku zlata 
moj dah se meša s tvojim. 
Kroz neke žućkaste niti 
osećam tvoju kosu. 
Dok modro, kasno veče 
tvoje mi telo krije, 
počinjem da postojim 
kroz zlato koje se prosu. 

I nije sve ovo varka. 
Ja sam ti dala sebe, 
svu plam što iz mene lije, 
vrelinu svakog mog kutka... 
I nije mi više bitno 
da li sam ja još ja 
ili postojim kroz tebe 
dok je tog večnog trenutka... 

Moj požar obojen žutim... 
Znam da do tebe stiže... 
jer s tvojim plamenom sluti, 
zašto mi nisi bliže...? 



4. 

Odraz Sunca u meni, 
toplina koja me greje, 
i žudnja i dah sneni 
dok strujimo u jedno... 
I meki odbljesak snova 
što se treperi i smeje, 
i čini od zajedništva 
sve drugo manje vredno... 
I sve drugo što šaljem 
kroz ove zlatne niti, 
sve ono što imam 
do čega mi je stalo... 
Nisu dovoljni u biti... 
Ne dopiru istim sjajem... 

Jer: 
koliko god da ti dam, 
još toga u meni ima... 
koliko god da dajem, 
u meni je još scvalo... 
koliki god bio žuti sjaj, 
još veća postoji plima... 

I znam da ti nisam dala dovoljno, 
da je sve to malo... 

Dragana Konstantinović 

Песма жени

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka 
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve sto seća.

Srce ima povest u suzi što leva, 
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana, 
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit’ si postojala. 
Rodjena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve sto ljubimo – stvorili smo sami.


Jovan Dučić

По растанку

Reci mi sad kad vec proslo sve je,
casi bolni i dani dragi,lepi,
kad novi bol se starom bolu smeje,
od reci tvojih kad dusa ne strepi
reci,
dal te je moja tuga bolela nekad,
kad sam te mnogo,mnogo,volela????

Reci mi sad kad te ne volim vise, 
kad prosloj se ruga nova sreca,
i dana koji nekad bise
dusa mi samo kad te vidi seca...

Reci,dal te je moja radost bolela 
jednom
kad nisam vise tebe volela???

Nekad sam bila dobra i mlada 
i poverljiva i puna nada
nekada pre...
Ti si mi tada reci mogo
beskrajno mnogo,
o tako mnogo sa rec i dve...

Spokojni bili su dani moji, 
a ti si mi srcu PRVI koji mi 
bese drag,
pa iza svega sto si mi reko
katkad surovo,
katkada meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tise 
vec manje volim
a znam vise nego pre
vec sad mi nebi reci mogo,
onako dosta,onako mnogo,
sa rec i dve...

I kad bi danas prisao meni 
i hteo reci davno receni
buditi draz,
u srcu mome sapto bi neko
da sve sto si mi ikada reko
bila je laz...

  Desanka Maksimovic

Исповест хулигана

Šta sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar, 
Čiji pogled gasne u magli i memli, 
Živio sam usput, kao sve da sanjam, 
Kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici, dijete, 
Zato što sam mnoge ljubio, bolećiv, 
Zato usput, ko što palim cigarete, 
Govorim i šapćem zaljubljene riječi.

„Uvijek” i „ljubljena” i „upamtiću”, 
A u duši vazda ista pustoš zrači; 
Ako dirneš strasti u čovjekovom biću, 
Istinu, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna šta je jeza 
Odbijenih želja, neshvaćene tuge. 
Ti si, moja gipka, lakonoga breza, 
Stvorena za mene i za mnoge druge.

Ali, ako tražeć neku srodnu dušu, 
Vezan protiv želje, utonem u sjeti, 
Nikad neću da te ljubomorom gušim, 
Nikad neću tebe grditi ni kleti.

Šta sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar, 
Čiji pogled gasne u magli i memli, 
I volim te usput, kao sve da sanjam, 
Kao mnoge druge ljude na toj zemlji.

Ali, ako tražeć neku srodnu dušu, 
Vezan protiv želje, utonem u sjeti, 
Nikad neću da te ljubomorom gušim, 
Nikad neću tebe grditi ni kleti.

Šta sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar, 
Čiji pogled gasne u magli i memli, 
I volim te usput, kao sve da sanjam, 
Kao mnoge druge ljude na toj zemlji.

Sergej Jesenjin

Траг

Zelim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.

Da poneses od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...
puteva zasutih liscem svelim
sa jablanova.

  Milos Crnjanski 

Тајна

 

Spustila sam oci i zaplakala u sebi, tamo
gde niko suze ne vidi.
I poslednji, nevidljivi put, uzela sam te
na svoje srce i zagrlila kao sto se san grli.
Pruzila sam ti, u sebi, uvek sputavane ruke
i nevidljivo za druge spustila ih na tvoja
ramena.
A ti si s' bolom slusao nasmejane reci sto sam ih
kao sarene ptice bacala u gomilu da je
zabavim...

  Desanka Maksimovic

Дохвати ми тата месец

Не могу...

Месечева дама

Волим те

Secam se bio sam sasvim prosecan
I nicim poseban..da mnome ulepsas svoje snove
Tek malo romantican tek da se izdvajam
Medju svim tim ljudima
Gde svakakvih nas ima .
ja nikad nisam voleo ..samo jednu

Imo sam ih na dorcolu I na obzorju
I uvek po jednu na svakom prozoru
Ali za jednom nikakvu potrebu

I uvek sam imao sa kim da potrosim dan
I uvek sam mislio da sve meni mnogo znace
I nikad nisam hteo samo jednu a onda..
Sam sreo nju

I hteo sam negde daleko sa njom
Nebu pod oblake da napravim dom
Negde gde su trave i maslacci
Negde gde je pesma lepa kao tresnja
Tu sam hteo..ali..nisam dalje od sna

Zivot me je lomio samo jednu sam volio
I sta sam ja kad nje nema
Kao grad bez svojih ulica
e da sam barem..jednom reko..
Volim te

I uvek sam imao sa kim da potrosim dan
I uvek sam mislio da sve meni mnogo znace
I nikad nisam hteo samo jednu a onda..
Sam sreo nju...

   Predrag Lasica