Стаза бола

Уморним кораком,
Погурена,
Ни трага од оне чаробне жене
Носећи терет на души
Полако се враћа кући...

Умор на лицу
У души сета...
Жена у ноћи лута
Између два једнако
Сурова света...

На њеном некада
Лепом лицу
Живот је урезо` црте бола,
Уморног корака
Замишљена
Несвесно корача
Стазом бола.

Жена у ноћи застала је
Не зна на коју страну да крене...
Празним погледом гледа у људе...
Жена у ноћи лута,
И пита се што ли је уклета...

Луна

Прича

Месец са југа

*Волим те
тако дивно неразумну,
не тражећи те
само за себе
али желећи те
најбезобразније наивно,
љубоморно,
кидајући се притом,
као кад се прстима
цепа тело наранџе.


Волим те
тако дивно неразумну,
а знам, остаће ми само
заривени трагови ноктију
дубоко у кори наранџе,
и располућене кришке,
раздељене
и поједене до пола...
тек да убијем
онај твој задах страсти.


Зато и смем
да ти напишем све ово,
јер не бих волео
да ти неке сузе
сперу тај нескривени
жути занос у очима
и као мали потоп
зауставе смех,
мада бих те држао за руку
и тако несхватљиво голу.


Хајде буди тако дивно
неразумно моја,
несхватљиво
и несебично гола
негде уз море,
моја Андалужанка
међу располућеним
кришкама наранџе
и под жутим капутом
Месеца са југа...


Хајде буди тако дивно
неразумно моја...*

Симонида

Пусти ме...

"А пусти ме и ти, лепа жено,
ти, коју сам одувек волео,
ти, коју ћу увек волети,
и када једном одеш,
и када се једном вратиш,
и када се не вратиш…
пусти ме, мила,
пусти ме
мој аристократски цвете,
пусти ме
мој недохватни бршљену,
фабрико успомена,
љубавнице,
књегињице,
сестро…
хоћу да помиришем
неки други цвет,
да удахнем
нека нова јутра,
да осетим
нека друга пролећа,
да чујем
неке другачије звуке…
ти си лепа, најлепша,
све што вреди
саткано је у теби,
али не могу више, драга,
не могу, веруј ми…
пусти ме, љубави,
пусти ме у име љубави,
пусти ме ако ме волиш,
пусти ме због себе,
због мене, због нас,
само ме пусти…
пусти ме да плачем,
пусти ме да вриштим,
да се смејем,
да ћутим,
да се радујем,
само ме пусти…
тамо где ја идем
други беже,
/ вештица у костиму
лутке заводи ! /
несрећа сева из очију,
уместо реке крв тече…
пусти ме то да променим
и не заборави да те волим…"
 

Жена

Напуштена црква

Ров

Ако потеку...

Ја нисам од оних жена

које за љубав моле,

поносно дижем главу

кад` ране највише боле...

И недам сузи да кане

да кваси моје лице,

враћам је унутра себе

да кружи мојим телом

попут понорнице...

И нисам од оних

што кроз живот иду

уплакана лица,

моје су сузе скривене

дубоко, на дну мога срца...

И стоје тако дуго

скривене од мене

и света...

Бојим се...

Ако потеку

Претвориће се у реку...

Луна

Једном...

Молитвеник

Као пас...

Шта је душа...

Кораци од седам миља

Молитва

Остајем без ње

Mирисала је кожа...

Љубав је...

Мало маче

Не осврћи се...