ДВОРИШТЕ ОЧАЈА

У мрачној улици светло са уличне светиљке пробија гране олисталог дрвета и црта злокобне сенке на плочнику. Ходам полако, страх ми се увлачи кроз ногавице а нешто ме гура напред... Јесте то је та улица, ниси погрешио... шта тражиш овде, ту си некада живео, сада је то прошлост. Да, али каква, ружна прошлост и шта тебе брига ако ја хоћу да видим, говори ми оно невидљиво што ме тера да идем напред. Застао сам пред једном малом кућом. Испред мене је велика капија оивичена са два бетонска стуба. Знам иза тих врата су три трошна бетонска степеника која воде у двориште очаја. Желим да отворим врата али је страх који се увукао у мене запретио рукама да случајно не ухвате кваку. И оно невидљиво што ме је гурало ућатало се, занемело, изгубило храброст.

Враћам се мислима у једно рано вече на Чубури. Два студента у потрази за јефтином собом први пут прелазе та три степеника. Млади газда нас уводи у мрачно двориште, каже прегорела сијалица. Откључава врата и пали светло. Улазимо у собу. Чудног је облика, дугачка а уска, на поду дрвени патос а на дну собе два метална кревета са душецима. На зид се ослања мали дрвени сточић са две столице. На зидовима нема прозора осим једног прозорчића на улазним вратима. Изнад њега су закуцани ексери, предпостављам да је то чивилук. Једини "украс" на зиду је струјомер. Немамо избора, прихватимо. Газда узима паре унапред и каже да у стану до нас живи његова мајка и ако би смо имали неких проблема са њом да га одмах позовемо.

Рано је јутро неко нам куца на врата. Без пардона улази старија господја. У руци јој послужавник са две шољице и џезвом. Насмејана, каже да вам пожелим добродошлицу и да вас замолим да што пре напустите ову собу јер она је моје власништво. Мој муж и син су вам је неовлашћено издали. Ако то не урадите за три дана бићу принудјена да вас на силу избацим. Окреће се и одлази. Тог дана смо схватили да у дворишту постоје још седам потпуно истих соба насељених бескућницима које је мука натерала да ту живе.

Три дана су прошла, ништа се није десило а четвртог јутра из сна нас је пробудио ударуц у врата. Из оног стакленог прозорчића на вратима је вирила секира а иза врата се чуо господјин глас "ја сам вас упозорила". Нисмо стигли ни да се уплашимо. Млади газда је дошао поставио ново стакло, рекао да се не бринемо све се он договорио са мајком и отишао. Некако у то време додје и празник и нас двојица одосмо кућама. Брзо је прошло, вучем торбе са железничке станице, мајка скувала сарму, једва чекам да додјем на Чубуру да је подгрејем. Прелазим она три степеника, улазим у двориште, идем ка својој соби... застајем, погрешио сам двориште, тамо где су била врата сад је зид. Излазим да проверим. Ма нисам погрешио, ту треба да буде моја соба. Куцам на прва врата, друга, док се није појавио један од станара. Смеје се... господја вам каже зазидала врата! Прекрстио сам се? Опет долази млади газда, правда се, шта да радим кад је она луда. Доводи мајсторе да разбију зид и поставе нова врата... 

Још сам пред капијом, не улазим јер знам да ће соба сигурно бити тамо. Да ли је са вратима или без њих није важно, страх ме је да ћу тамо затећи некога и препознати уплашеног себе из тих дана. Полако сам кренуо а оно нешто сто ме је гурало да удјем у двориште сада ме гони да убрзам корак и побегнем што даље.

Врло често у тишини ноћи мислим о онима који се пате, о илегалцима у студентским домовима, о онима који вечерас траже где да преноће, мислим на подстанаре, сустанаре, на оне који на прстима ходају и топлу воду немају, на оне што на душецима за плажу спавају, на оне што шапућу у страху да им неко не закуца на врата, на оне што спавају у гвозденим креветима, на оне што право са врата у постељу се пењу, на оне што плачу и уместо деци за кирију дају... не плачите, исплакао сам све сузе ја, за вас...

кад се у собу усели туга

ноћ постане тешка и дуга

ако се у њу и сенке уселе 

из сваког зида искачу але

и колко год да си храбар

и у срцу да ти лежи тигар

у стомак се увуче страх

самоћа леди сваки уздах

много времена пролази

ала што кроз прозор улази

и кад најзад некако решим

дјаволу врат да скршим

схватих све било је џабе

за гушу сам ухватио себе

Аутор Сибирски