Теби...

Теби…

Који си срушио

све моје бране камене

брижљиво грађене,

кроз године и векове…

Који си успео да ме покориш

у неког другог претвориш.

Да ми кости и снагу изломиш

пену од мене направиш.

Теби…

Са очима скитнице

који чекаш да те потражим,

да те молим да те волим,

да ти умрљана сузама,

испуњена чежном

полетим у загрљај.

Не драг и топао,

већ хладан, туђ и далек.

Да ти дозволим

да ме још једном превариш,

да ме имаш

и засићен одбациш.

Теби…

Који се појавиш ненадано

у неко сиво свитање,

да се увериш

да сам још увек твоја тајна

брижљиво скривена.

Да те још чекам

и горим од твојих додира…

Да ме љубиш дивље,

да ме бациш на колена.

Теби…

Који желиш да ме растргнеш уснама,

пробудиш из сна

у нека нова свитања,

пре него што нестанем,

пре него што престанем

да те волим,

да те желим,

дивље, лудо и похотно.

Теби…

Пишем последњи пут.

Зато погледај у моје очи искрене

понеси са собом на пут те зенице,

нека те прате

у твом јаловом лутању

по постељама од трња.

Склони тај осмех

презира са усана,

тих усана које сам љубила

у својим најлуђим сновима.

Теби…

Пишем, јер знам

да сам у твојим мислима,

да се протежем пожељна и разблудна

у свим твојим ноћима,

да ме желиш

само за себе имати,

чувати, љубити, волети и мрзети…


Луна