Још осећам мирис косе твоје
и укус усана твојих јагодасти';
још стрепи, дршће, гори срце моје
са миља и са прохујалих сласти;
а још те желим и руке ти пружам,
и горим, пламтим са љубавне жеђи.
О, дођи, да те сву обаспем ружам'
и крином што је од мене још блеђи.
О, дођи, свилна и блистава жено,
утоли моје чезнуће и жуди,
у празном часу док још нисам свено,
младошћу док ми још распињу груди.
О, дођи, свилна и блистава жено!
Шибај ме, шибај бичевима своје
злаћане косе, бухавне и меке;
пусти да тонем у небесне боје
очију твојих и снивам далеке,
чаробне снове!...
Сиши, исцрпи грамзивим уснама
сву топлу румен дечаштва ми чедна,
нек падне пуста равнодушна тама
и немоћ, шупља, зимогрозна, ледна.
Ти само љуби, манито и слепо,
у зликовачкој, успламтелој страсти,
док нисам жића узе све поцепо,
опијен од твог врућег даха сласти!...
О дођи, дивна, демонова кћери,
припиј се змијски уза ме, приљуби,
и кикоћућ се испосничкој вери,
нек блесну твоји слатки, грешни зуби!
О, дођи, дивна, демонова кћери!
Падајмо слепо и у загрљају,
у усијано то румено море;
загњуриимо се у сунчаном сјају
и нек младост буктећи изгоре!...
О, дођи, дивна, демонова кћери!
Вељко Петровић
Нема коментара:
Постави коментар