уторак, 31. јул 2012.
понедељак, 30. јул 2012.
недеља, 29. јул 2012.
уторак, 24. јул 2012.
понедељак, 23. јул 2012.
четвртак, 19. јул 2012.
Волим те...
Нема песме изван истине
Волим те
И када би послали на мене животиње са празним очима
Волим те
И када би из земље ископали пса да лаје на нас
Волим те
И када би ми будућност преместили иза мене
И када би ме убили
Волим те
Бранко Миљковић – Домовини
- Многи су ти писали, неки мислима, неки пенкалом. Речи и молитве упућене теби, теби неосвојивој, недостижној, немој и далекој.
- Неосвојивој, јер си успевала да после сваког ударца устанеш и поново наставиш да се бориш, да из рушевина саградиш дом, да из пепела родиш морал, да ни из чега створиш осмех, да обришеш сузе које пеку твоју децу, да опростиш злотворима чији отисци крвави леже на ножевима забоденим у твоја леђа... Њихови отисци, а твоја крв... Тражила си непријатеља споља, а непријатељ је живео у теби. И још увек живи...А ти им још увек прашташ. Праштала си када су те газили и крали, праштала си када су те рушили и палили, праштала си када су ти мењали име, када су ти мењали правац, када су те гурали у амбис... Звери жедне крви, похлепни гладни пара, хоби-убице, гробари с краватама... чинили су злочине носећи сва твоја дивна и честита обележја, а ти си ћутала. Ћутала и праштала им онда, баш као и сада. А оне мисли и она пенкала још увек не знају зашто. А оне молитве још увек над тобом висе. Неуслишене.
- Недостижној, јер нико тако слободу љубио није, као што су је љубила твоја деца. Недостижној, јер је пепео једног свеца уткао веру опстанка твојој деци иако их је пакао пржио. Недостижној, јер су са фронта солунска мртви хероји мртву тебе оживели. Недостижној, јер су те градили сиромашним рукама они који су те душом волели, они који су ти срцем песме писали, они који су били ту и када ниси била своја, они који су те љубили разумом, они који су ти поклонили предиван језик, они који су умирали с твојим именом на уснама... Недостижној, јер ни тако велики и силни нису могли да те освоје, нису могли да схвате како један тако мали и нејаки народ може истовремено да плаче и игра иако му и живот и смисао виси о концу. Нису веровали да је смрт величанствена када се даје за слободу. Нису били кадри да разумеју тада, као што нису кадри да разумеју ни сада, а ипак знају. И зато си њима била недостижна, а сада си недостижна постала и нама. Зато што ни ти више... не разумеш.
- Немој, зато што си ћутала када су твоју децу насилно слали у смрт. Немој, зато што си ћутала када су убице твоју децу пребијале на твојим улицама. Немој, зато што си ћутала када су оружје убице упериле у твоју младост. Немој, зато што си ћутала када је младост одлазила. Немој, зато што си ћутала када је младост умирала. Немој, зато што си ћутала када су убице разум опцртале кредом на плочнику, када су убице убиле визију, када су лихвари продали парче твоје земље... Немој, зато што си ћутала и још увек ћутиш. Немој, зато што си све то заборавила...
- Далекој, јер више не знам где си, јер више не знам која те то нова-стара тама обавила. Далекој, јер више твоје карактеристике нису честитост, поштење, дата реч, искреност, благодарност, љубав, мир, слобода... Далекој, јер твој опус сада садржи мржњу, гнев, разврат, содомију, похлепу, завист, неумереност, злочин, заборав... Далекој, јер онај грцај у сузама хероја који су сањали о теби и тихо певали ’Тамо далеко’, остало је неосвојиво, недостижно, немо и далеко... маштање. Далека си мени, Србијо Мајко, зато што си дозволила да тобом управља мањина, она болесна, она ментално ћопава, она отровна... Далека си мени, јер те води наказа, далека си мени зато што такву суицидност дозвољаваш себи. Далека си, мати, постала си страна, тамо негде, тамо где те не препознајем, тамо где не личиш на себе... Таквим поступцима само ме тераш од себе, а не можеш ни да замислиш како то боли, како то пече, кида, дроби... Да ли бар чујеш те дечје сузе које молитву исписују док се сливају низ образе боје твоје заставе? Да ли знаш како пати заборављено дете, остављено дете, дете без имена, дете које је мајка издала...? Да ли си свесна, мајко једина, да баш та деца беже од тебе тражећи тебе! Беже зато што те не препознају, траже те јер те воле. А тебе нема... Где си проклета била?! Ка коме понору сада бродиш, тако саката?! Наказе сада држе жезло за правац, оне наказе које су те осакатиле. Не препознајеш их, носе костиме. Рекао сам једном да си слепа, да су слепа твоја деца и да је у земљи слепих једино око разум. Но сада схватам да разум теби не одговара, де факто га тераш од себе, као да ти кољачи више одговарају. Убице претвараш у хероје! Гамад славиш! А они гадости у твоје име чине. Па ти самој себи раку копаш, дубоку! И опет ћеш под покровом лећи... А како ћеш се сутра звати!? Које ћеш то име носити, једина мати? На ком гробу сузе за тобом да пролијем кад ти ни имена више не знам? Бојим се... Бојим се да признам себи да си била, да јеси и да ћеш остати само Крвава Бајка. И да је све то било у једној земљи сељака на брдовитом Балкану... Проклета била, мајко једина! Проклета да си слуго наказа! Мрзим те! Мрзим те сузама које вриште за тобом! Мрзим те срцем које куца због тебе! Мрзим те душом која за тобом вене! Мрзим те, јер не могу да те заборавим... Мрзим те, зато што те... волим.
- Пљуни ме сад! Згази ме! Неће ти бити први пут. Првенац ти је што ме сада тако крвнички тераш од себе. А куда да одем? Где парче неба сада да тражим? У чијој земљи... Немој! Немој мајко, преклињем те! Превише је вршњака отишло, превише њих си отерала. Да, баш ти. Тебе кривим, ти си то допустила. Ти, једина моја...
- И на крају желим само да те питам, да ли је овде најбитније ко се како зове, ко је чије вере, ко је какве боје коже, какве сексуалне оријентације...? Ако умрем сутра, желим данас да знам да ли је моја мајка била мајка све њене деце, да ли је ова земља била за нас, да ли је била за све наше људе, да ли је ово била кућа за нас, да ли је ово била кућа за сву нашу децу...? Ако јесте, извини. Ако јесте, опрости. Ако није, онда не желим да те се сећам, чак и ако тамо ничег нема... А ти сад иди тамо куда те наказе воде, и зови се онако како звери налажу. Па како буде...
Аутор :Ребел
среда, 18. јул 2012.
Ех странче...
За трен ока могу да изблицкам сећања мог проклетог живота, и сву прошлост, и сву садашњост могу у глави ко фотке да прелистам, али да нађем праве речи да ти то опишем... то не могу... то не умем. Једно је живот, друго књига, треће филм, и тако редом... Све што могу да учиним, јесте да напишем реченице с упитником који не тражи одговор. Зашто? Сазнаћеш на крају текста...
- Јеси ли икада, странче, шетао поцепане ’шангајке’ и пијачне трешке крај буржуја с брендираном гардеробом и патикама ’аир-маx’ и осетио онај презирни подсмех надмених татиних и маминих синова упућен теби сиромашку?
Јеси ли икада, са сузом у души, слушао своје родитеље, који су пребијали кичму не би ли ти обезбедили парче хлеба и сачували кров над главом, како ти постављају питања: „Јеси добро? Јел све у реду?“; а да тој сузи издајици не даш да напусти унутрашњост капака и одговориш: „Јесте, све је океј...“, а знаш да није.
Јеси ли, странче, са 9 година гледао на ТВ-у заклане старце, жене, децу... плач без суза оних који су страдање преживели, све изгубили и с голим животима не знају где ће, спаљене лешеве, порушене куће, села и градове у пламену... насмејана лица злотвора с огрлицама исплетених од дечјих очију, ушију, прстију... мртва телеса која су плутала по води... и крв која је за њима текла...?
Јеси ли са 10 година седео с ортаком на степеништу његове куће и гледао његовог оца како одлази у Босну те проклете ’94. под присилом војне мурије? Да ли си осетио његове сузе како га пеку док гледа своју мајку како грца, испраћајући свог мужа у братоубилачки рат, и дрхтави глас његовог оца који каже: „Не брините, све ће бити у реду“, а онда, 2 месеца касније, сазнаш да се неће вратити никада, и да његово тело нико не може да пронађе, јер не зна где је, или не жели да сазна где је... Јеси ли?
Јеси ли слушао глупе наставнике у школи који ти причају како је све у најбољем реду, како се рат дешава далеко од нас и да ми не бринемо јер то с нама нема никакве везе, а ти знаш да има, јер гледаш свој народ како гине тамо негде у ничијој земљи?
Јеси ли се, странче, с 13 година разочарао у живот и схватио сав његов бесмисао, јер си прерано одрасто и сконтао да си само шаховска фигура којом други управља? И гледао пред својим очима самоубиство очајника који је све изгубио, а ти мали и беспомоћан, не можеш ништа да учиниш све и да хоћеш. Укочен си и леден а све се муњевито брзо одиграло, и кад си дошао себи и осврнуо се око себе, видео си да никога није брига за то. И уживо гледао два искасапљена мртва тела и једно које се батрга, хитна долази, али сувише касно...
Јеси ли гледао, странче, своје рођаке, комшије, познанике како одлазе у рат и веровао да ће се живи вратити, али нису. А они који јесу, остали су вечито сакати, инвалиди... без икаквих права, без воље за животом, с траумама из рата, оним неизлечивим... без будућности. И оне који су бежали преко гране и никада се нису вратили, ни дан данас не знаш дал су живи, дал су нашли то што су тамо тражили... живот и слободу...
Јеси ли, странче, стајао са бедом и сиротињом у реду за зејтин, брашно и хлеба и дочекао свој ред празних шака, а десетак минута касније видео да се из истог објекта износи роба, трпа у камионе и односи ко зна куд, а ти опет тако јадан и мали ниси могао ништа да учиниш?
Јеси ли чуо језиве приче људи који су преживели покољ, пребегли у Србију, а затим дочекали блокаду на улазу у Београду, блокаду њихових сународника који су их слали у Ниш, Лесковац, Врање, Косово и Метохију... а они гладни, голи, боси ридају, не знајући шта их тамо чека?
Јеси ли, странче, био ту кад су ’99. падале бомбе над Србијом? Јеси ли чуо вапај безнадежних сакатих сународника који су молили да страдање престане? Да ли си видео спаљени воз у грделичкој клисури, угљенисана тела, растргнуте и крваве комаде до јуче живих људи, да ли си чуо крик који леди срце, блокира разум и кочи крв у венама, крик оних који су се ту затекли, који су дошли да помогну, да спасу ако се шта спасти може, иако је ваздушна опасност и даље била на снази, иако је претило ново страдање...?
Јеси ли гледао сеобу Срба са Косова и Метохије, а неки од њих су твоја крв, твоја фамилија? Да ли си гледао како од неписмених гоља, лопова и убица настају бизнисмени чији банковни рачуни ни сами не знају колико нула имају? А ти гладан тумараш улицама града по хладној и лепљивој киши јер немаш куд да се склониш... И спавао у хаустору нечије зграде на буђавом картону кога пробија бес хладног бетона... И седео на поломљеној клупици, чекајући ништа... Па главом о бетон, па главом о зид, и опет ништа... И гурнут од система пропао у бездан, а бездану краја нема... И деградиран од криминалаца и лопова а све „поштених“ људи који су то богатство „поштено“ стекли...
Јеси ли стајао над гробовима својих ортака и ортакиња убијених од стране хорса, ножа, метка... и горко плакао јер си знао да нису то заслужили? Јеси ли осетио цев пиштоља на слепоочници и гледао крваве очи свог џелата, осетивши како смрт долази по тебе, а онда угледао његов злокобни осмех, схвативши да ти џелат неће бити он, него живот који ћеш, као претешки баласт, вечито вући за собом? Јесу ли те пребијали пандурски пендреци и штангле поремећених психопата ни кривог ни дужног зато што си се нашао на погрешном месту у погрешно време, или си само рођен на погрешном месту у погрешно време...? Јесу ли те пљували, кињили, вређали и понижавали гори од тебе? Јеси ли у том трену осетио бес и жељу за осветом, а већ следећег секунда гледао како се тај бес у теби топи ко пахуља снега и претвара у опрост? Јеси ли успео да пређеш преко свега и опростиш им? Јеси ли? Да ли ти је ико икада умирао на рукама? Да ли су од тебе одлазили оне које си највише волео? Да ли те је издао ортак забивши ти нож у леђа због најмање ситнице, а ти био спреман за њега и живот да даш? Она издаја горка ко пелен, она рана која не зараста, она празнина која вечито остаје у теби... Да ли си спознао тај осећај?
Да ли си икада боловао од неизлечиве болести? Болујеш, лека нема, сви те мрзе, на маргини си... потпуно сам. Сва врата су ти затворена, помоћи ни од куда, сви су те заборавили... Не требаш им... И психа која тестерише мозак, убија, гужва душу, срце плаче, и кошмарни снови, и пусте наде, и јава која боли и пече, јер знаш да ћеш након преспаване ноћи, сутра доживети јучерашњу репризу масакра реалности. И тако у круг до краја свог века, кратког, јадног и бедног. (А то је, странче, само део мог живота, само један његов мајушни део. Остатак све и да хоћу да ти испричам, не могу... Не могу, странче, јер ту другу страну медаље ти никада не би разумео. Те раскрзане парчиће мог живота не можеш да схватиш, не може нико, не могу ни ја... јер нису довољне речи, јер речи не могу описати те ожиљке на души и оне рашивене ране по срцу које још увек крваре, а лека за њих нема...)
Јеси ли икада, са сузом у души, слушао своје родитеље, који су пребијали кичму не би ли ти обезбедили парче хлеба и сачували кров над главом, како ти постављају питања: „Јеси добро? Јел све у реду?“; а да тој сузи издајици не даш да напусти унутрашњост капака и одговориш: „Јесте, све је океј...“, а знаш да није.
Јеси ли, странче, са 9 година гледао на ТВ-у заклане старце, жене, децу... плач без суза оних који су страдање преживели, све изгубили и с голим животима не знају где ће, спаљене лешеве, порушене куће, села и градове у пламену... насмејана лица злотвора с огрлицама исплетених од дечјих очију, ушију, прстију... мртва телеса која су плутала по води... и крв која је за њима текла...?
Јеси ли са 10 година седео с ортаком на степеништу његове куће и гледао његовог оца како одлази у Босну те проклете ’94. под присилом војне мурије? Да ли си осетио његове сузе како га пеку док гледа своју мајку како грца, испраћајући свог мужа у братоубилачки рат, и дрхтави глас његовог оца који каже: „Не брините, све ће бити у реду“, а онда, 2 месеца касније, сазнаш да се неће вратити никада, и да његово тело нико не може да пронађе, јер не зна где је, или не жели да сазна где је... Јеси ли?
Јеси ли слушао глупе наставнике у школи који ти причају како је све у најбољем реду, како се рат дешава далеко од нас и да ми не бринемо јер то с нама нема никакве везе, а ти знаш да има, јер гледаш свој народ како гине тамо негде у ничијој земљи?
Јеси ли се, странче, с 13 година разочарао у живот и схватио сав његов бесмисао, јер си прерано одрасто и сконтао да си само шаховска фигура којом други управља? И гледао пред својим очима самоубиство очајника који је све изгубио, а ти мали и беспомоћан, не можеш ништа да учиниш све и да хоћеш. Укочен си и леден а све се муњевито брзо одиграло, и кад си дошао себи и осврнуо се око себе, видео си да никога није брига за то. И уживо гледао два искасапљена мртва тела и једно које се батрга, хитна долази, али сувише касно...
Јеси ли гледао, странче, своје рођаке, комшије, познанике како одлазе у рат и веровао да ће се живи вратити, али нису. А они који јесу, остали су вечито сакати, инвалиди... без икаквих права, без воље за животом, с траумама из рата, оним неизлечивим... без будућности. И оне који су бежали преко гране и никада се нису вратили, ни дан данас не знаш дал су живи, дал су нашли то што су тамо тражили... живот и слободу...
Јеси ли, странче, стајао са бедом и сиротињом у реду за зејтин, брашно и хлеба и дочекао свој ред празних шака, а десетак минута касније видео да се из истог објекта износи роба, трпа у камионе и односи ко зна куд, а ти опет тако јадан и мали ниси могао ништа да учиниш?
Јеси ли чуо језиве приче људи који су преживели покољ, пребегли у Србију, а затим дочекали блокаду на улазу у Београду, блокаду њихових сународника који су их слали у Ниш, Лесковац, Врање, Косово и Метохију... а они гладни, голи, боси ридају, не знајући шта их тамо чека?
Јеси ли, странче, био ту кад су ’99. падале бомбе над Србијом? Јеси ли чуо вапај безнадежних сакатих сународника који су молили да страдање престане? Да ли си видео спаљени воз у грделичкој клисури, угљенисана тела, растргнуте и крваве комаде до јуче живих људи, да ли си чуо крик који леди срце, блокира разум и кочи крв у венама, крик оних који су се ту затекли, који су дошли да помогну, да спасу ако се шта спасти може, иако је ваздушна опасност и даље била на снази, иако је претило ново страдање...?
Јеси ли гледао сеобу Срба са Косова и Метохије, а неки од њих су твоја крв, твоја фамилија? Да ли си гледао како од неписмених гоља, лопова и убица настају бизнисмени чији банковни рачуни ни сами не знају колико нула имају? А ти гладан тумараш улицама града по хладној и лепљивој киши јер немаш куд да се склониш... И спавао у хаустору нечије зграде на буђавом картону кога пробија бес хладног бетона... И седео на поломљеној клупици, чекајући ништа... Па главом о бетон, па главом о зид, и опет ништа... И гурнут од система пропао у бездан, а бездану краја нема... И деградиран од криминалаца и лопова а све „поштених“ људи који су то богатство „поштено“ стекли...
Јеси ли стајао над гробовима својих ортака и ортакиња убијених од стране хорса, ножа, метка... и горко плакао јер си знао да нису то заслужили? Јеси ли осетио цев пиштоља на слепоочници и гледао крваве очи свог џелата, осетивши како смрт долази по тебе, а онда угледао његов злокобни осмех, схвативши да ти џелат неће бити он, него живот који ћеш, као претешки баласт, вечито вући за собом? Јесу ли те пребијали пандурски пендреци и штангле поремећених психопата ни кривог ни дужног зато што си се нашао на погрешном месту у погрешно време, или си само рођен на погрешном месту у погрешно време...? Јесу ли те пљували, кињили, вређали и понижавали гори од тебе? Јеси ли у том трену осетио бес и жељу за осветом, а већ следећег секунда гледао како се тај бес у теби топи ко пахуља снега и претвара у опрост? Јеси ли успео да пређеш преко свега и опростиш им? Јеси ли? Да ли ти је ико икада умирао на рукама? Да ли су од тебе одлазили оне које си највише волео? Да ли те је издао ортак забивши ти нож у леђа због најмање ситнице, а ти био спреман за њега и живот да даш? Она издаја горка ко пелен, она рана која не зараста, она празнина која вечито остаје у теби... Да ли си спознао тај осећај?
Да ли си икада боловао од неизлечиве болести? Болујеш, лека нема, сви те мрзе, на маргини си... потпуно сам. Сва врата су ти затворена, помоћи ни од куда, сви су те заборавили... Не требаш им... И психа која тестерише мозак, убија, гужва душу, срце плаче, и кошмарни снови, и пусте наде, и јава која боли и пече, јер знаш да ћеш након преспаване ноћи, сутра доживети јучерашњу репризу масакра реалности. И тако у круг до краја свог века, кратког, јадног и бедног. (А то је, странче, само део мог живота, само један његов мајушни део. Остатак све и да хоћу да ти испричам, не могу... Не могу, странче, јер ту другу страну медаље ти никада не би разумео. Те раскрзане парчиће мог живота не можеш да схватиш, не може нико, не могу ни ја... јер нису довољне речи, јер речи не могу описати те ожиљке на души и оне рашивене ране по срцу које још увек крваре, а лека за њих нема...)
- Јеси ли странче прошао кроз све те морбидне кругове и препешачио све те друмове од пакла саткане? Јеси ли? Ако јеси странче, тек онда смо исти, и тек онда можеш да ми кажеш нешто, и тек онда можеш да ми солиш памет... А ако ниси странче, онда немој, онда ћути, јер не знаш тај осећај, јер не знаш како боли... Немој да ме сажаљеваш, немој да ме саветујеш, немој да ми дајеш лажну наду, јер све сам то преживео, и све што нисам знао сада знам... Знам да је живот казна, и знам да срећа не постоји, и поврх свега тога ја осмех ипак навучем преко усана, настављам да живим како знам и умем, а понекад се чак и радујем... Не мораш, странче, ништа да кажеш, само разуми... ако можеш...
Ребел
уторак, 17. јул 2012.
понедељак, 16. јул 2012.
понедељак, 9. јул 2012.
Теби...
Теби…
Који си срушио
све моје бране камене
брижљиво грађене,
кроз године и векове…
Који си успео да ме покориш
у неког другог претвориш.
Да ми кости и снагу изломиш
пену од мене направиш.
Теби…
Са очима скитнице
који чекаш да те потражим,
да те молим да те волим,
да ти умрљана сузама,
испуњена чежном
полетим у загрљај.
Не драг и топао,
већ хладан, туђ и далек.
Да ти дозволим
да ме још једном превариш,
да ме имаш
и засићен одбациш.
Теби…
Који се појавиш ненадано
у неко сиво свитање,
да се увериш
да сам још увек твоја тајна
брижљиво скривена.
Да те још чекам
и горим од твојих додира…
Да ме љубиш дивље,
да ме бациш на колена.
Теби…
Који желиш да ме растргнеш уснама,
пробудиш из сна
у нека нова свитања,
пре него што нестанем,
пре него што престанем
да те волим,
да те желим,
дивље, лудо и похотно.
Теби…
Пишем последњи пут.
Зато погледај у моје очи искрене
понеси са собом на пут те зенице,
нека те прате
у твом јаловом лутању
по постељама од трња.
Склони тај осмех
презира са усана,
тих усана које сам љубила
у својим најлуђим сновима.
Теби…
Пишем, јер знам
да сам у твојим мислима,
да се протежем пожељна и разблудна
у свим твојим ноћима,
да ме желиш
само за себе имати,
чувати, љубити, волети и мрзети…
Луна
Који си срушио
све моје бране камене
брижљиво грађене,
кроз године и векове…
Који си успео да ме покориш
у неког другог претвориш.
Да ми кости и снагу изломиш
пену од мене направиш.
Теби…
Са очима скитнице
који чекаш да те потражим,
да те молим да те волим,
да ти умрљана сузама,
испуњена чежном
полетим у загрљај.
Не драг и топао,
већ хладан, туђ и далек.
Да ти дозволим
да ме још једном превариш,
да ме имаш
и засићен одбациш.
Теби…
Који се појавиш ненадано
у неко сиво свитање,
да се увериш
да сам још увек твоја тајна
брижљиво скривена.
Да те још чекам
и горим од твојих додира…
Да ме љубиш дивље,
да ме бациш на колена.
Теби…
Који желиш да ме растргнеш уснама,
пробудиш из сна
у нека нова свитања,
пре него што нестанем,
пре него што престанем
да те волим,
да те желим,
дивље, лудо и похотно.
Теби…
Пишем последњи пут.
Зато погледај у моје очи искрене
понеси са собом на пут те зенице,
нека те прате
у твом јаловом лутању
по постељама од трња.
Склони тај осмех
презира са усана,
тих усана које сам љубила
у својим најлуђим сновима.
Теби…
Пишем, јер знам
да сам у твојим мислима,
да се протежем пожељна и разблудна
у свим твојим ноћима,
да ме желиш
само за себе имати,
чувати, љубити, волети и мрзети…
Луна
недеља, 8. јул 2012.
Еротика
Још осећам мирис косе твоје
и укус усана твојих јагодасти';
још стрепи, дршће, гори срце моје
са миља и са прохујалих сласти;
а још те желим и руке ти пружам,
и горим, пламтим са љубавне жеђи.
О, дођи, да те сву обаспем ружам'
и крином што је од мене још блеђи.
О, дођи, свилна и блистава жено,
утоли моје чезнуће и жуди,
у празном часу док још нисам свено,
младошћу док ми још распињу груди.
О, дођи, свилна и блистава жено!
Шибај ме, шибај бичевима своје
злаћане косе, бухавне и меке;
пусти да тонем у небесне боје
очију твојих и снивам далеке,
чаробне снове!...
Сиши, исцрпи грамзивим уснама
сву топлу румен дечаштва ми чедна,
нек падне пуста равнодушна тама
и немоћ, шупља, зимогрозна, ледна.
Ти само љуби, манито и слепо,
у зликовачкој, успламтелој страсти,
док нисам жића узе све поцепо,
опијен од твог врућег даха сласти!...
О дођи, дивна, демонова кћери,
припиј се змијски уза ме, приљуби,
и кикоћућ се испосничкој вери,
нек блесну твоји слатки, грешни зуби!
О, дођи, дивна, демонова кћери!
Падајмо слепо и у загрљају,
у усијано то румено море;
загњуриимо се у сунчаном сјају
и нек младост буктећи изгоре!...
О, дођи, дивна, демонова кћери!
Вељко Петровић
понедељак, 2. јул 2012.
Пријавите се на:
Постови (Atom)