Има жена...

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

Черчил

Јелен и срна

Тако то дође..

Искрена песма

O, sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,

Ja cu ti, draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima.

Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato cu ti uvek nesto reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

Босонога

Majka

Меша Селимовић

Чежња

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

Када одем ...

Када одем...
Знам да ћеш брисати мој траг
туђим уснама
желећи да заборавиш
како сам љубила..

Када одем...
Лагаћеш себе
Да ти ништа нисам значила,
да сам била једна од многих
твојих забава
у дугим, бесаним ноћима...

Када одем...
Недостајаћу ти
онаква каква сам била,
раскошна и недодирљива,
насмејана и непредвидива,
само твоја мала лудица...

Када одем...
Недостајаће ти песма
којом сам те сненог будила,
моја рука на теби
и додир тела пламена...
Када одем...

Луна

Кад се сетим мила душо...

Најбољи људи...

Сета

U praznom pogledu samo si Ti
slike sećanja u beskraj lete
život se okreće kao na filmu
s’ tugom u očima punim sete

Lete godine kao jesenje lišće
na svakom listu uspomena
kao knjiga životom pisana
jesenjom patinom pokrivena

Naviru sećanja na prošle dane
tvoj lik me k’o senka prati
vraća mi osmeh na umorno lice
kao da želi vreme da se vrati

Pomislim na tren da budan sanjam
na vreme prošlo što mi te uze
a znam da si tu negde u meni
i vešto se kriješ iza suze

Јаничар

Упознасмо се

Прича о нежељеној

Zeleno stablo posadise
u vrt pustosi...da se susi...
Istekose godine nevine
u brzacima voda...
gde se po zici hoda...
Prvo je opio,a onda popio
otpor njen,sve do dna
i potade ona nezeljena zena!
I milovase ruke te
kamenim prstima njeno lice,
dodir ko prolaznost hladan,
a zivot-gladan.
Odose neznosti
u niti nepovratnih noci
i nikada vise nece doci.
Popijena suza,reci nestale.
Prazna do dna miluje sate pomahnitale...
Pokidane veze,smrskano secanje...
bese kasno za vracanje
i bojeci se istine,podmece cutanje...
Pepelom zatire tragove obmane
koji zelese da je sahrane.
I pucaju reci,al ne pada glava,
a mir na jastuku umesto nje spava.
Gde mi je mesto???
Pita se cesto....
A kameno srce bez sluha
Nije za nju imalo duha....
I razljucene godine prolaze,
izgara poklonjeno vreme, ko breme...
Ponestalo i smeha i placa,
al ona bese jaca!
I gomila godina i masa uzasa...
Al sapat skrivenih vila
tajna je njenog postojanja bila...
Nije prestala da veruje u cuda
tajanstvenog neba
mozda bas tako treba...
I sat njen vec otkucava svoje,
al kolko do mora i okeana
ostaje njenih buducih dana...
Jos jedna godina prolazi...
i nova trava...i psenica zavila zrno...
Ne!!!Nije sve tako crno...
Dal ironija il nesto slicno???
To usud toci pitko vino
u pehar zlatni izliven fino.
I probi se ljubav kroz zavesu sudbine
najzad i njoj sunce da sine...
I nek Bog oprosti grehe njene,
jer duga joj pise opravdanje.
I pisace i brisace bezimeni
kad od nje ostane secanje.
Sada sve znamo,a ne znamo nista
i dobro je sto je tako,
jer kad kraj dodje i ljubav prodje
ogradice se opet kao plast sena
i postace....bezimena...
nezeljena zena!!!!

Sanja

Дочекај ме са осмехом

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ