Прича о нежељеној

Zeleno stablo posadise
u vrt pustosi...da se susi...
Istekose godine nevine
u brzacima voda...
gde se po zici hoda...
Prvo je opio,a onda popio
otpor njen,sve do dna
i potade ona nezeljena zena!
I milovase ruke te
kamenim prstima njeno lice,
dodir ko prolaznost hladan,
a zivot-gladan.
Odose neznosti
u niti nepovratnih noci
i nikada vise nece doci.
Popijena suza,reci nestale.
Prazna do dna miluje sate pomahnitale...
Pokidane veze,smrskano secanje...
bese kasno za vracanje
i bojeci se istine,podmece cutanje...
Pepelom zatire tragove obmane
koji zelese da je sahrane.
I pucaju reci,al ne pada glava,
a mir na jastuku umesto nje spava.
Gde mi je mesto???
Pita se cesto....
A kameno srce bez sluha
Nije za nju imalo duha....
I razljucene godine prolaze,
izgara poklonjeno vreme, ko breme...
Ponestalo i smeha i placa,
al ona bese jaca!
I gomila godina i masa uzasa...
Al sapat skrivenih vila
tajna je njenog postojanja bila...
Nije prestala da veruje u cuda
tajanstvenog neba
mozda bas tako treba...
I sat njen vec otkucava svoje,
al kolko do mora i okeana
ostaje njenih buducih dana...
Jos jedna godina prolazi...
i nova trava...i psenica zavila zrno...
Ne!!!Nije sve tako crno...
Dal ironija il nesto slicno???
To usud toci pitko vino
u pehar zlatni izliven fino.
I probi se ljubav kroz zavesu sudbine
najzad i njoj sunce da sine...
I nek Bog oprosti grehe njene,
jer duga joj pise opravdanje.
I pisace i brisace bezimeni
kad od nje ostane secanje.
Sada sve znamo,a ne znamo nista
i dobro je sto je tako,
jer kad kraj dodje i ljubav prodje
ogradice se opet kao plast sena
i postace....bezimena...
nezeljena zena!!!!

Sanja