Молитва

Само сан...

Ако свратиш понекад у моје снове, ако у њих дођеш непозван, нећу те отерати…
Само, не очекуј да ћеш угледати очи уплашене срне. Не очекуј да ћеш затећи мене, исту…
Ону исту жену коју си оставио…рањиву, нежну и заљубљену…

Јер, после тебе, та жена не постоји…ојачала је, очврсла…

Нећеш осетити моју чежњу, тугу, жал, што те више нема у мени…

Твој отров не тече више мојим венама…

Нестао је, или је ипак још ту, у мени, само сам ја постала имуна на њега…

Не можеш ме више отровати собом…

Не можеш ме више повредити…

Зауздала сам своју жељу за тобом…

Затворила сам срце за тебе. Не можеш се увући неопажено. Поставила сам стражаре.
Демоне сам бацила  у тамницу. А кључ сам бацила у реку…Они не могу одатле изаћи, не могу ми узети душу…

Успела сам да савладам потребу за тобом.

Не, није нестала и неће никада потпуно нестати. Само сам, у међувремену, научила да савладам себе…

Док сам те чекала, бауљала у бунилу и истраживала границе своје душе, научила сам шта значи слобода…
Шта значи удахнути ваздух пуним плућима…поново се смејати…примећивати Сунце, цвркут птица, небо, дугу…

Знам да ћеш пожелети да поново будеш део мојих снова, мојих мисли и уздаха…

Заборавио си једно…

Ја више не желим такве снове…

Јер губитак сам тешко поднела.Пораз нисам могла да преболим…дуго, јако дуго…

Свиће неко ново јутро, само за мене. У том новом дану више нема места за тебе, за нас…
Јер ми више не постојимо…а можда нас никада и није било…

Можда је све био само сан…

Лилит или Ева...

Данас сам Лилит…
Сутра ћу можда бити Ева…
Која је од њих две јача…
Која је права жена.

Страствена, дивља,
неукротива Лилит,
јака као стена…
Или послушна,
кротка, мирна,
помало лукава Ева…

Демонско биће
с пламеним бичем у руци,
или анђео невини
што јабуку греха
скрива у својој души…

Мојим венама тече
крв једне од њих…
Која је моја прамајка…
Чија сам ја кћи…

Луна

Чекајте ме

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

Успаванка на домаку свитања

У какве се то конце сплићемо...

Зидови...

Зидови које си подигао између нас
никада неће нестати.
Знам да све ће једном престати...
И ова горчина
И бол
И туга
И разочарење

Ја знам да ме не волиш, јер то се осећа
Теби је потребно много више
од оног што сам давала

Твоје је срце себично и пуно превара,
сада се питам ко си
и да ли сам те икада познавала...
Да ли је могуће да сам
стварност толико улепшавала,
да сам на погрешном
месту разумевање тражила...
Много давала, мало добијала...

Знам да је време да одем
на пут без повратка,
ал` на срцу ми још лежи
та рана дубока...

Тешко је отићи
Још теже остати
Једино знам да једном
ту одлуку морам донети...

Луна

Бију нас...

Могу и не могу...

Владика Николај

Бићу ноћас

Жене...

Купи ми време...

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

Вене...

Чаробни свет

У почетку беше чаробни свет књига које сам веома рано открила.И читала, читала и читала. Поистовећивала се са јунацима романа, плакала и смејала се... 
Читајући,боловала сам њихове боли, радовала се са њима, плакала са њима, путовала на крилима маште у неке далеке и непознате пределе, географски далеке и оне друге, непрегледне пределе људске душе...

Почех да пишем дневник, да записујем своје мисли, своје прве туге, прва разочарања, прве љубави...
Нека лутања, тражења, боли, смех, сузе радоснице и оне друге...

Открих игру речима. Та игра беше чудесна.Машта може да одведе у неслућене пределе...

Кроз писање, као и кроз читање, могла сам да путујем кроз време, да будем просјакиња и дворска дама, слушкиња и краљица, мајка и бездетна жена, дете и одрасла особа, свемирски путник и онај који путује Сахаром. Могла сам да уживам у сунцу Медитерана и ледом оковане пустиње, да путујем пределима којима људска нога никада није крочила, да у исто време будем у Паризу и Бомбају, у Аустралији и на Пештеру...

Волим своје јунаке и јунакиње. Пролазим са њима свим стазама којима они иду, радујемо се заједно, патимо заједно. Браним их, од себе саме. И критикујем, и волим и љутим се на њих. Можда превише себи допуштам, али...сви они су део мене. У њих је уградјен неки мали делић мене, неко моје размишљање, нека мисао, неки став, неко искуство, нека туга или срећа...

Моји јунаци и јунакиње; неки од њих су измаштани, неки заиста постоје. Како год, помажу ми да боље разумем свет у коме живим, да саосећам са онима којима је тешко, да се радујем туђој срећи...

Бескрајно сам им захвална, јер без њих ко зна да ли бих могла да преболим неке боли. Ко зна да ли бих умела да се радујем, да  осетим праву љубав, исконски бол и истинску срећу...

Склупчана у себе

Бесмртна песма

 

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko…
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il’ trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim

  Mika Antić

Шапнуо сам