Само сан...

Ако свратиш понекад у моје снове, ако у њих дођеш непозван, нећу те отерати…
Само, не очекуј да ћеш угледати очи уплашене срне. Не очекуј да ћеш затећи мене, исту…
Ону исту жену коју си оставио…рањиву, нежну и заљубљену…

Јер, после тебе, та жена не постоји…ојачала је, очврсла…

Нећеш осетити моју чежњу, тугу, жал, што те више нема у мени…

Твој отров не тече више мојим венама…

Нестао је, или је ипак још ту, у мени, само сам ја постала имуна на њега…

Не можеш ме више отровати собом…

Не можеш ме више повредити…

Зауздала сам своју жељу за тобом…

Затворила сам срце за тебе. Не можеш се увући неопажено. Поставила сам стражаре.
Демоне сам бацила  у тамницу. А кључ сам бацила у реку…Они не могу одатле изаћи, не могу ми узети душу…

Успела сам да савладам потребу за тобом.

Не, није нестала и неће никада потпуно нестати. Само сам, у међувремену, научила да савладам себе…

Док сам те чекала, бауљала у бунилу и истраживала границе своје душе, научила сам шта значи слобода…
Шта значи удахнути ваздух пуним плућима…поново се смејати…примећивати Сунце, цвркут птица, небо, дугу…

Знам да ћеш пожелети да поново будеш део мојих снова, мојих мисли и уздаха…

Заборавио си једно…

Ја више не желим такве снове…

Јер губитак сам тешко поднела.Пораз нисам могла да преболим…дуго, јако дуго…

Свиће неко ново јутро, само за мене. У том новом дану више нема места за тебе, за нас…
Јер ми више не постојимо…а можда нас никада и није било…

Можда је све био само сан…