Последња стража – роман аутора Ненада Милкића посвећен нашим херојима са Кошара

Издавач "Прометеј" Нови Сад

Знала сам да Ненад пише књигу и нестрпљиво чекала тренутак да је читам, иако сам знала да ће ми требати много снаге за то. „Упознала“ сам Лозанку, видела Владимирове слике, „упознала“ Ненада, читала песму „Последња стража“...Знала сам о чему и како Ненад пише. Знала сам да ћу одболовати књигу, јер сам и песму одболовала...

Прочитала сам „Последњу стражу“. Роман који није роман, причу написану по истинитом догађају, која није прича. Утисак је толико јак да немам праве речи да опишем како се осећам сада када сам затворила књигу.

„Последња стража“ је потресно сведочанство о несрећи срског народа, о Владимиру и свим нашим Владимирима, о свима онима који су изгинули у ратовима које Србија није водила, о мајкама које синове рађају да би их Србија слала у смрт.

Ненад Милкић је маестрално написао и описао судбину Владимира  и свих осталих српских младића које су родитељи са песмом испраћали на одслужење војног рока, поносни на своје синове, не знајући и не очекујући да ће се неки од њих вратити кући у лименим сандуцима, да ће их уместо на обуку послати у смрт, у рат који Србија званично није водила. А онда су их и мртве понизили, скрајнули, препустили забораву...

Морам да признам да сам помало стрепела како ће Ненад изаћи на крај са емоцијама. Јер човек који је написао песме попут „ Имао сам деветнаест година“, „Последња стража“, „Три свеће“ и многе друге , човек који је написао роман „Зовем се Дуња“ има огромно срце, душу и љубав према свом народу . Такве песме не може да напише свако. То могу само ретки , одабрани људи. Ненад је један од одабраних.

Знала сам да је писање „Последње страже“ врло захтевно и знала да ако ико то може да напише, онда је то он. Нисам се преварила.

Тврдим да је Ненад овим сведочанством превазишао самога себе. Јер „Последња стража“ само камен може оставити равнодушним.

Не стидим се својих суза којима сам замрљала странице ове књиге, ни туге због свих  младих живота непотребно изгубљених, ни беса због оних кројача наших судбина, а нарочито оних који су се играли и данас се играју са животима наше деце.

 „Последња стража“ је књига која златним словима у странице историје ове напаћене Србије уписује имена свих момака који су изгинули бранећи оно чиме неки олако тргују заборављајући да је то чиме тргују натопљено крвљу невиних младића послатих на браник отаџбине. Овом књигом сви Владимири који су изгубили своје животе на Кошарама и на Косову отгнути су од заборава, захваљујући Ненаду Милкићу.

Хвала ти Ненаде!

ТРИ СВЕЋЕ

На благом ветру жути лист плеше,

свратих до храма недеља беше,

жељан одмора и духовног мира,

отворих врата од манастира.

А унутра на крилима таме

као да не марећи за ме,

скупљајући своје јаде и боли

угледах старца где Бога моли.

Подиже поглед, видех му лице,

у сузним очима умрлу наду,

иконе гледа насумице

у њима залуд тражећи правду.

И као да се са собом бори

пред живом сликом Господа Бога

ал' ипак тада поче да збори 

потресну причу живота свога.

„Последњи пут поверовах у правду

а живот тада превари поново

ови у које полагах наду

као стари капут дадоше Косово.

Још мало Срба доле што живи

у сталном страху губећи снагу

стоји к'о мамац за дивље звери

чекајући смрт на своме прагу.

А наша земља као туђине,

више о нама она не брине,

српска су села остала сама

знам, јер ево нема ни месец дана

како сам седео у сличном храму

као у инат шиптарском исламу,

молећи Бога за живот без страха

кад уместо Исуса угледах Алаха.

Откуд Боже у твоме храму

Алах да седи на престолу твом

црне су слутње у оном дану

када се јава замени сном.

А сан то није већ предстазање,

узе и ово мало ми мира,

душа ми паде у очајање,

пожурих кући из манастира.

Још у даљини зачу се кер,

потрчах кући слутња ме води,

тамо се злочинац баца на кћер

други ми жену из куће води.“

Овде старац заста на трен,

суза му крену, поче да јеца, 

поглед му лута изгубљен

тражећи помоћ на лику свеца.

„Ни пушку своју не узех јер

брзо потрчах спасити кћер,

„Зликовци! Гњиде! Не дај ме оче!“

тада двојица на мене скоче,

„Кољите орлови Србина брата“

и крв крену из мога врата,

то су баш она глупа времена

кад живот никакве вредности нема.

И док се тело са душом бори,

где си ти био разумни свете,

још зачух јаук из куће што гори

и видех кад ми убише дете.

И видех кад ми заклаше пса

на самом почетку косовске ноћи,

док полумесец над кућом сја,

у њега гледајући умреше очи.

Сутрадан у јарку нашли ме сељаци,

главу не осећах од тупог бола,

крај мене кћерка, њени остаци,

без оба ока и потпуно гола.

Ти не знаш како сећања боле,

од живота ништа нисам добио,

послуша њега да останем доле,

он ми је све живе побио.

Али немојте сутра странце звати

децу нам везати за стубове срама

кад њихов нож почне клати

целу Србију у срцу Балкана.

За нашу пропаст сами смо криви,

за народ пред јамом нико не мари,

били смо глупи док бисмо живи

сада је касно поправљати ствари.“

Заћута старац, молитва крену,

више се мени не окрену,

да л' ја то плачем ил' суза сама

не питајући за осећања

крену да се брзо на путу свом

стопи са тугом старчевом.

А старац полако пуштајући сузе,

три жуте свеће у руке узе,

запали две у једном трену

прва за кћер, друга за жену,

десном се руком крстећи поново,

запали и трећу за српско Косово.

Aутор Ненад Милкић