понедељак, 24. септембар 2012.
понедељак, 17. септембар 2012.
Питам се...
Чије то грехе окајавам
и плаћам крвљу и болом...
Зашто туга бира да седи ту
увек за мојим столом...
Од чега сам то саздана..
Одакле црпим снагу
за битке које бијем
са животом, судбином ил` Богом...
Где су ми прошле године...
Да ли у царству снова...
Јесам ли уопште живела
ил` била робиња маште и снова...
Коме сам руке пружала...
Коме сам веровала...
Кога сам заиста волела...
Коме сам срце дала...
Луна
и плаћам крвљу и болом...
Зашто туга бира да седи ту
увек за мојим столом...
Од чега сам то саздана..
Одакле црпим снагу
за битке које бијем
са животом, судбином ил` Богом...
Где су ми прошле године...
Да ли у царству снова...
Јесам ли уопште живела
ил` била робиња маште и снова...
Коме сам руке пружала...
Коме сам веровала...
Кога сам заиста волела...
Коме сам срце дала...
Луна
недеља, 16. септембар 2012.
Коринтска хетера
Крилата Божице моја, хајдемо у доба оно
Кад Хелагабала Август владаше богатством Рима;
Хајдемо у цветне земље, где Тибар весело шуми,
И седам подножја љуби, нежно се грлећи с њима.
Са равног Марсовог поља, гонећи кочије златне,
задоцњен жури се квирит и у град уморан стиже;
фркћу уморни коњи и лаке кочије лете,
и по глатком друму вихор се прашине диже.
Поноћ је одавно пала и на небу месец светли,
а поморанџа слатка мирише у самоћи,
и Рим почива мирно. Покашто бахат се чује:
то стража ликтора блуди, и кличе по тавној ноћи.
Стубови Капитола, и горди Пантеон с њима,
ко црне огромне масе дижу се у небо горе,
и Тибар јасније шуми. Но близу форума самог,
у храму Изиде бледе, звуци се весели хоре:
то Хелагабала Август саиску божицу слави,
и с њиме претори силни. Крај царског његовог трона,
на копља наслоњени, четири Сармата стоје
ко слике Титана мрачних, ко тучне статуе Крона.
А ниже, крај царских ногу, под венцем питомих ружа,
на степеницама златним коринтска хетера седи;
она је подигла очи и страсно Августа гледа,
И пламен љубави блиста са њених образа бледи.
Весеље ври и бруји... Између стубова древних
гомиле развратних жена са дивљим криком се вију;
свилени пеплони њини по мермерном поду пали,
што собом стидљивост чедну и женске лепоте крију.
Но, ко је тај бледи младић што тако усамљен седи
на пустој тераси храма? Он жељан вечерњег мира,
бледо, високо чело на стуб је притиско хладни,
на коленима светли сребрна и звучна лира.
У цвету младости прве љубљаше Ипоник Хелу;
и јутро живота њиног радост је красила штедро;
на глас љубави њине оживи природа цела,
и сиње дубоко море, и небо, плаво и ведро.
На цветној обали морској они су седели често
у светле вечери мајске. Са тавних коринтских гора
ветар је мирисним дахом мрсио њихове власи;
и они слушаху с чежњом шуштање мирног мора.
Ко црне њихове власи, тако се и жеље њине
плетоше у један венац. Под буром детињске страсти,
подобно мајскоме цвећу, они свијаху дружно,
пијући из златне чаше невине љубавне сласти.
Ах, никад небеска љубав не нађе за лице своје
чистије огледало од њиних невиних душа:
светле ко капи морске, а нежне ко слатки уздах
што га Психеја драга са тајним трепетом слуша.
Но свану и дан жалости. У тихи Коринтски залив
стигоше једнога дана синови гордога Рима,
са галијама својим. А кад се кретоше даље,
узеше и лепу Хелу, и Хела отиде с њима!
Да је кипарис црни покрио огњиште њено,
Ипонику би било светлије и лакше тада;
ал' он је пружао руке на сиње далеко море,
лијући на врели песак сузе љубавних јада.
Тамо, куда је је некад са Хелом блудио срећан,
сада је с безумним болом клицао њезино име;
он је седео самац на пустој обали мора,
где је у светле ноћи и Хела седела с њиме.
Но ипак не беше самац. Погружен у болу своме,
он звучној поклони лири све звуке младости вреле:
он је прстима својим, из њених сребрних жица
извио чаробну песму у славу невине Хеле...
И с лиром и тугом својом остави пољане родне,
и вале Јадранског мора здравећи звуцима сетним,
Ипоник у Рим се крете. И, ево, усамљен сада,
он сања о даљној земљи и њеним пољанама цветним.
У дому разврата гнусног он сања обале пусте,
где стоје спомени вечни за ране његовој души;
он чује потмули ропат Јегејског сињег мора,
И види галеба јато што над њим с кликтањем кружи.
И струја љубави прве обузе његове груди,
и жарки, чудесни пламен запали његово лице,
он диже високо чело, и косе збаци бујне,
И страсно, несвесно, дивље удари у њене жице!
И звуци јекнуше благо, и јаче и јаче грме,
и распрскаше се силно под сводом мрачног храма...
зачуђен диже се Август, и баци к тераси поглед,
где звуци звоне и јече и бледа царује тама.
Престаде весели шапат између стубова древни
и полупијане жене јурнуше до царског трона.
јер грозни, пророчки звуци грунуше над њима силно
ко тутањ подземља мрачног, ко узвик гневнога Крона.
И затим, тише и тише, јецаху сребрне струне
и премираху болно и тихо њихови гласи,
ко молитва чиста, ко уздах невине душе,
ил' као последњи јаук с животом што се гаси.
Хетере рукама крију све тајне лепота својих,
и ко плашљиво стадо збиле се у густу таму;
јер осећаху тада, у чудном овоме часу,
присуство највишег оца у мрачном, развратном храму.
А када последњи удар огласи сводове хладне,
женски, очајни врисак проломи тишину нему;
коринтска хетера лепа угледа свирача бледог,
и по степеницама светлим безумно полете к њему.
Ипоник препознаде Хелу. Крај кипа Изиде бледе,
она у болу паде. У храму тишина влада...
Четири Сармата снажна приђоше трупини њеној,
и бледо, мртвачко лице са тогом прекрише тада.
Кличе весело галеб над плавом пучином мора,
и мирта сладосно шуми под небом жаркога југа
и песма од некуд грмну. Уз удар сребрних струна
извесно левента неки поздравља срдачног друга.
Војислав Илић
Кад Хелагабала Август владаше богатством Рима;
Хајдемо у цветне земље, где Тибар весело шуми,
И седам подножја љуби, нежно се грлећи с њима.
Са равног Марсовог поља, гонећи кочије златне,
задоцњен жури се квирит и у град уморан стиже;
фркћу уморни коњи и лаке кочије лете,
и по глатком друму вихор се прашине диже.
Поноћ је одавно пала и на небу месец светли,
а поморанџа слатка мирише у самоћи,
и Рим почива мирно. Покашто бахат се чује:
то стража ликтора блуди, и кличе по тавној ноћи.
Стубови Капитола, и горди Пантеон с њима,
ко црне огромне масе дижу се у небо горе,
и Тибар јасније шуми. Но близу форума самог,
у храму Изиде бледе, звуци се весели хоре:
то Хелагабала Август саиску божицу слави,
и с њиме претори силни. Крај царског његовог трона,
на копља наслоњени, четири Сармата стоје
ко слике Титана мрачних, ко тучне статуе Крона.
А ниже, крај царских ногу, под венцем питомих ружа,
на степеницама златним коринтска хетера седи;
она је подигла очи и страсно Августа гледа,
И пламен љубави блиста са њених образа бледи.
Весеље ври и бруји... Између стубова древних
гомиле развратних жена са дивљим криком се вију;
свилени пеплони њини по мермерном поду пали,
што собом стидљивост чедну и женске лепоте крију.
Но, ко је тај бледи младић што тако усамљен седи
на пустој тераси храма? Он жељан вечерњег мира,
бледо, високо чело на стуб је притиско хладни,
на коленима светли сребрна и звучна лира.
У цвету младости прве љубљаше Ипоник Хелу;
и јутро живота њиног радост је красила штедро;
на глас љубави њине оживи природа цела,
и сиње дубоко море, и небо, плаво и ведро.
На цветној обали морској они су седели често
у светле вечери мајске. Са тавних коринтских гора
ветар је мирисним дахом мрсио њихове власи;
и они слушаху с чежњом шуштање мирног мора.
Ко црне њихове власи, тако се и жеље њине
плетоше у један венац. Под буром детињске страсти,
подобно мајскоме цвећу, они свијаху дружно,
пијући из златне чаше невине љубавне сласти.
Ах, никад небеска љубав не нађе за лице своје
чистије огледало од њиних невиних душа:
светле ко капи морске, а нежне ко слатки уздах
што га Психеја драга са тајним трепетом слуша.
Но свану и дан жалости. У тихи Коринтски залив
стигоше једнога дана синови гордога Рима,
са галијама својим. А кад се кретоше даље,
узеше и лепу Хелу, и Хела отиде с њима!
Да је кипарис црни покрио огњиште њено,
Ипонику би било светлије и лакше тада;
ал' он је пружао руке на сиње далеко море,
лијући на врели песак сузе љубавних јада.
Тамо, куда је је некад са Хелом блудио срећан,
сада је с безумним болом клицао њезино име;
он је седео самац на пустој обали мора,
где је у светле ноћи и Хела седела с њиме.
Но ипак не беше самац. Погружен у болу своме,
он звучној поклони лири све звуке младости вреле:
он је прстима својим, из њених сребрних жица
извио чаробну песму у славу невине Хеле...
И с лиром и тугом својом остави пољане родне,
и вале Јадранског мора здравећи звуцима сетним,
Ипоник у Рим се крете. И, ево, усамљен сада,
он сања о даљној земљи и њеним пољанама цветним.
У дому разврата гнусног он сања обале пусте,
где стоје спомени вечни за ране његовој души;
он чује потмули ропат Јегејског сињег мора,
И види галеба јато што над њим с кликтањем кружи.
И струја љубави прве обузе његове груди,
и жарки, чудесни пламен запали његово лице,
он диже високо чело, и косе збаци бујне,
И страсно, несвесно, дивље удари у њене жице!
И звуци јекнуше благо, и јаче и јаче грме,
и распрскаше се силно под сводом мрачног храма...
зачуђен диже се Август, и баци к тераси поглед,
где звуци звоне и јече и бледа царује тама.
Престаде весели шапат између стубова древни
и полупијане жене јурнуше до царског трона.
јер грозни, пророчки звуци грунуше над њима силно
ко тутањ подземља мрачног, ко узвик гневнога Крона.
И затим, тише и тише, јецаху сребрне струне
и премираху болно и тихо њихови гласи,
ко молитва чиста, ко уздах невине душе,
ил' као последњи јаук с животом што се гаси.
Хетере рукама крију све тајне лепота својих,
и ко плашљиво стадо збиле се у густу таму;
јер осећаху тада, у чудном овоме часу,
присуство највишег оца у мрачном, развратном храму.
А када последњи удар огласи сводове хладне,
женски, очајни врисак проломи тишину нему;
коринтска хетера лепа угледа свирача бледог,
и по степеницама светлим безумно полете к њему.
Ипоник препознаде Хелу. Крај кипа Изиде бледе,
она у болу паде. У храму тишина влада...
Четири Сармата снажна приђоше трупини њеној,
и бледо, мртвачко лице са тогом прекрише тада.
Кличе весело галеб над плавом пучином мора,
и мирта сладосно шуми под небом жаркога југа
и песма од некуд грмну. Уз удар сребрних струна
извесно левента неки поздравља срдачног друга.
Војислав Илић
уторак, 11. септембар 2012.
понедељак, 10. септембар 2012.
Ноћас...
Ноћас сам тако сама
у овом хладном, далеком граду...
Мисли ми лете ка теби,
снове ми краду...
Тако ми треба ноћас
твоја нежност, топлина
и руке које греју
јаче од сваког вина...
Што ниси ноћас са мном
да створиш привид дома...
Тако ми ноћас треба
твоја близина...
Луна
у овом хладном, далеком граду...
Мисли ми лете ка теби,
снове ми краду...
Тако ми треба ноћас
твоја нежност, топлина
и руке које греју
јаче од сваког вина...
Што ниси ноћас са мном
да створиш привид дома...
Тако ми ноћас треба
твоја близина...
Луна
уторак, 4. септембар 2012.
понедељак, 3. септембар 2012.
Пријавите се на:
Постови (Atom)