уторак, 29. април 2014.

Мајка




Да ли ће ико икада моћи да разуме

Безумну љубав и моју тугу...

Заволех давно,

И пре свог рођења

Ову проклету земљу

Ову родну груду...

Моју, а туђу...

Заволех је срцем

И душом својом,

Спознах све лепоте њене

И сво проклетство које је прати

Као проклетство лепе жене...



Јест` ‚ она је лепа, чаробна била

Ал` поче да губи своју децу

И поста птица сломљених крила,

Тужна и јадна у свом болу...

Њени су птићи негде далеко,

Преко мора и океана,

А она ћути, тугује, плаче

Као и свака несебична  мама...


Рањавали су је

Кроз историју многи

Мучили...

Черечили...

Силовали...

Отимали јој чеда њена...

Ал` она беше ко права мајка

Тужна и храбра,

Храбра  за будућа поколења....

Сад више нема за кога да брине,

Да се бори и да страда

Напустише је чеда њена,

Одоше тамо где мисле

Да постоји нада...

Ах, како греше

Те младе гране...

Мисле да срећа је у туђем свету...

Ал` младост не зна да само мајка

Може да штити, воли и прашта...



Луна

2 коментара:

  1. Одоше тамо где мисле

    Да постоји нада...

    Ах, како греше

    Те младе гране...

    Мисле да срећа је у туђем свету...

    Ал` младост не зна да само мајка

    Може да штити, воли и прашта...

    ОдговориИзбриши
  2. Хвала ти...мисле да тамо све пада са неба...док не оду...а када оду, задуже се, ринтају...и не могу да се врате...а искрено, овде их не чека ништа лепо...на жалост и нашу и њихову

    ОдговориИзбриши