уторак, 05. август 2014.

Вођа



- Браћо и другови, саслушао сам све говоре па вас молим да и ви мене чујете. Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми у овом неплодном крају. На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године, а камоли на овакву сушу какву ваљда нико никад није запамтио. Докле ћемо се овако састајати и напразно разговарати? Стока нам полипса без хране, а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно с нама. Ми морамо изабрати други начин, бољи и паметнији. Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај па да се кренемо у бели свет, да тражимо бољу и плоднију земљу јер се овако не може живети.

(Тако је говорио некад, на неком збору, изнемоглим гласом један од становника неког неплодног краја. Где и кад је ово било, то се, мислим, не тиче ни вас ни мене. Главно је да ви мени верујете да је то било негде и некад у неком крају, а то је доста. Оно, додуше, некад сам држао да сам целу ову ствар ја сам однекуд измислио, али мало-помало ослободих се те страшне заблуде и сад тврдо верујем да је све ово што ћу сад причати било и морало бити негде и некад, и да ја то никад и ни на који начин нисам ни могао измислити.)

Слушаоци бледа, испијена лица, тупа, мутна, готово бесвесног погледа, са рукама под појасом, као да оживеше на ове мудре речи. Сваки је већ себе замишљао у каквом чаробном, рајском пределу, где се мучан и трудан рад плаћа обилном жетвом.

- Тако је, тако је… – зашушташе изнемогли гласови са свију страна.
- Је ли б-л-и-з-у? – чу се развучен шапат из једног угла.

- Браћо! – отпоче опет један говорити мало јачим гласом. – Ми морамо одмах послушати овај предлог, јер овако се више не може. Радили смо и мучили смо се, па све узалуд. Одвајали смо и од уста својих те сејали, али наиђу бујице па снесу и семе и земљу са врлети, и остане го камен. Хоћемо ли ми вечито овде остати и радити од јутра до мрака, па опет бити и гладни и жедни, и голи и боси?… Морамо поћи и потражити бољу, плоднију земљу, где ће нам се мучан труд награђивати богатим плодом.

- Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде живети не може! – зашушта шапат, и маса пође некуд не мислећи куда.
- Станите, браћо, куда ћете? – и опет ће онај први говорник. – Морамо ићи, али се тако не може. Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе место да се спасемо. Ја предлажем да изаберемо вођу, кога сви морамо слушати и који ће нас водити правим, најбољим и најпречим путем.

- Да изаберемо, одмах да изаберемо!… – чу се са свију страна.

Сад тек настаде препирка, прави хаос. Сваки говори и нико никог нити слуша, нити може чути. Затим се почеше одвајати у групице; свака шушка нешто за се, па и групице прскоше и узеше се за руке све два и два, те један другом говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на уста. Опет се састану сви, и опет сви говоре.

- Браћо! – истаче се одједном један јачи глас и надмаши остале промукле, тупе гласове. – Ми овако не можемо ништа учинити. Сви говоримо, и нико никог не слуша. Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао да зна путове? Ми се сви добро знамо, и ја први се не бих смео са својом децом поверити ниједноме овде на овом збору. Него кажите ви мени који познаје онога путника тамо што још од јутрос седи у хладу крај пута?

Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од главе до пете.

Човек онај средњих година, мрка лица које се готово и не види од дуге косе и браде, седи, ћути као и дотле и некако замишљено лупка дебелим штапом по земљи.

- Јуче сам ја видео овога истог човека са једним дечком. Ухватили се за руке и иду улицом. Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам остао.
- Остави, брате, те ситнице и лудорије да не губимо времена. Ко је, да је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе. Како га ја ценим, изгледа да је врло паметан човек јер непрестано ћути и мисли. Други би се брзоплет већ десет пута досад умешао међу нас или почео ма с ким разговор, а он толико времена седи самцат и само ћути.

- Дабогме, ћути човек и мисли нешто. То не може бити друге него да је врло паметан! – закључише и остали па узеше опет загледати странца и сваки на њему и његову изгледу откри понеку сјајну особину, понеки доказ његове необично јаке памети.
Не проведе се много разговора, и сви се сагласише да би најбоље било да умоле овог путника кога им је, како веле, сам бог послао: да их поведе у свет да траже бољи крај и плоднију земљу, да им буде вођ, а они да га безусловно слушају и покоравају му се.
Изабраше из своје средине десеторицу који ће отићи странцу те му изнети побуде збора и своје бедне прилике и умолити га да се прими за вођу.

Отидоше она десеторица, поклонише се смерно пред мудрим странцем, и један од њих узе говорити о неплодном земљишту њихова краја, о сушним годинама, о бедном стању у коме се налазе, и заврши овако:

- То нас нагони да оставимо свој крај и своје куће па да пођемо у свет тражити бољи завичај. И баш сад када падосмо на тако срећну мисао, као да се и бог смилова на нас те нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас поведеш и спасеш беде. Ми те у име свих становника молимо да нам будеш вођ, па куд год ти, ми за тобом. Ти знаш путове, ти си свакако и рођен у срећнијем и бољем завичају. Ми ћемо те слушати и покоравати се свакој наредби твојој. Хоћеш ли, мудри странче, пристати да спасеш толике душе од пропасти, хоћеш ли нам бити вођа?

Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже главу. Остаде до краја у истом положају како га и затекоше: оборио главу намрштен, ћути, лупка по земљи и – мисли. Кад се говор заврши, он не мењајући положај кратко и лагано процеди кроза зубе:
- Хоћу!
- Можемо ли, дакле, поћи с тобом и тражити бољи крај?
- Можете! – продужи мудри странац не дижући главе.

Сад настаде одушевљење и изјаве захвалности, али на то мудрац не рече ни речи.

Саопштише збору срећан успех додајући како тек сад виде каква велика памет лежи у том човеку.
- Није се ни макао с места, нити главе подиже, бар да види ко му говори. Само ћути и мисли. На све наше говоре и захвалности свега је две речи проговорио.

- Прави мудрац!… Ретка памет!… – повикаше весело са свију страна, тврдећи како га је сам бог као анђела с неба послао да их спасе. Сваки бејаше тврдо уверен у успех поред таквог вође, да га ништа на свету не би могло разуверити.
И тако на збору би сад утврђено да се крену још сутра зором.

***

Сутрадан се искупи све што имаше одважности да пође на далеки пут. Више од две стотине породица дође на уречено место, а мало их је још и остало да чувају старо огњиште.

Тужно је погледати ту масу бедног становништва које љута невоља нагони да напусти крај у коме су се родили и у коме су гробови предака њихових. Лица њихова коштуњава, изнемогла, сунцем опаљена; патња је дугим низом мучних година остављала трага на њима и изразу дала слике беде и горког очајања. Али се у овом тренутку у њиховим очима огледаше први зрачак наде, али и туге за завичајем. Понеком старцу се слила суза низ смежурано лице, уздише, очајно врти главом с пуно неке слутње, и радије би остао да причека још који дан па да и он остави кости у том кршу неголи да тражи бољи завичај; многе од жена гласно наричу и опраштају се са умрлима којима гробове остављају; људи се отимају да се и сами не би разнежили и вичу:
- Добро, хоћете ли да и даље гладујемо у овом проклетом крају и да живимо по овим уџерицама?
А и они би сами чисто хтели да цео тај проклети крај и оне бедне кућице понесу, да се може како, са собом.

Граја и галама као у свакој маси. Узнемирени и људи и жене, а и деца што их мајке носе на леђима, у љуљкама, ударила у цику; узнемирила се некако чак и стока. Стоке мало и имају, али ту је понека кравица, понеко мршаво, чупаво кљусе с великом главом и дебелим ногама, на кога су натоварили вазда неких поњава, торби, или по две вреће преко самара, па се сирото поводи под теретом, а опет се држи у сили па зарже покадшто. Неки, опет, натоварили магаре, дечурлија вуче псе о ланцима. Ту је, дакле, разговор, вика, псовка, кукњава, плач, лавеж, па чак и један магарац два-трипут њакнуо, али вођа ни речи да проговори, као да га се цела та маса и врева ништа не тиче. Прави мудрац!

Он једнако седи оборене главе, ћути и мисли, и ако тек пљуцне покаткад, то му је све. Али му је баш због таква држања популарност нарасла тако да је сваки био у стању скочити, што кажу, за њим и у ватру и у воду. Међу многима могао се чути отприлике овакав разговор:
- Море, срећни смо, те наиђосмо на оваква човека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло и наопако, пропали бисмо!
- То је памет, мој брате! Само ћути, речи још није проговорио! – рећи ће један па погледа са страхопоштовањем и поносом у вођу.
- Шта има да говори? Ко говори, тај мало што мисли! Мудар човек, разуме се, па само ћути и нешто мисли!… – додаде други, па и он са страхопоштовањем погледа вођу.
- Па није ни лако водити оволики свет! И мора да се мисли кад је примио на себе толику дужност! – опет ће први.

Дође време поласку. Чекали су мало не би ли се још ко присетио да пође с њима, али како никог не беше, није се могло даље оклевати.
- Хоћемо ли кренути? – питају вођу.
Он устаде без речи.
Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну случају и да га чувају да му се не би десила каква опасност.
Вођа својски намрштен, оборене главе, коракну неколико пута машући достојанствено штапом испред себе, а маса крене за њим и викну неколико пута:
- Живео!

Вођа коракну још неколико корака и удари у плот од општинске зграде. Ту, наравно, стаде он, стаде маса. Вођа се измаче мало и лупи два-три пута штапом по плоту.
- Шта ћемо? – питају.
Он ћути.
- Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! – викнуше они што су уз вођу.
- Ено врата, ено врата – вичу деца и показују врата која су остала на противној страни.
- Пссст, мир, децо!
- Будитебокснама, што се чини! – крсте се неке жене.
- Ни речи, он зна шта треба. Обаљујмо плот!
За тили часак пуче плот као да га није било.

Прођоше.
Нису макли ни сто корака, а вођа западе у неки велики трњак и застаде. С муком се ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево, то десно. Стоје сви.
- Па шта је сад опет? – вичу они позади.
- Да се пробија трњак! – викнуше опет они уз вођу.
- Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! – вичу деца, па и многи људи из позадине.
- Ето пута, ето пута! – ругају се гневно они уз вођу. – А ко ли зна куд води, слепци једни? Не могу сви заповедати! Он зна куд је боље и прече! Проваљујмо трњак!
Навалише проваљивати.
- А јаој! – завапи понеко коме се забије трн у руку или га шине оструга по лицу.
- Нема, брајко, ништа без муке. Ваља се и промучити ако мислимо успети! – одговарају на то најодважнији.
Пробише после многих напора трњак и пођоше даље.
Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике.
Обалише и њих па пођоше даље.

Мало су прешли тога дана јер су још неколико мањих, сличних препона морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува хлеба и нешто мало смока уз хлеб, понеко само хлеба, да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни хлеба није имао. Дао бог још летње време те се бар гдегде нађе која воћка.

Први дан тако пређоше мало, а осећаху много умора. Опасности велике не указаше се, па и несрећних случајева не беше. Наравно да се при тако великом предузећу ово мора рачунати у ситнице: једну жену ошину трн по левом оку, те је превила влажну крпу; једно дете ударила врљика преко ножице па храмље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде даље одважно за вођом ослањајући се на штап. (Многи су, додуше, говорили да чича лаже како је угануо ногу, већ се само претвара јер је рад да се врати натраг.) Најзад мало ко да нема трн у руци или да није огребен по лицу. Људи јуначки трпе, жене проклињу час кад су пошле, а деца ко деца, наравно плачу, јер не појме како ће се богато наградити та мука и бол.

На превелику срећу и радост свију вођи се ништа није десило. Оно, ако ћемо право, њега највише и чувају, али тек, тек – има човек и среће.

На првом конаку се помолише и захвалише богу што су први дан срећно путовали и што им се вођи није никакво па ни најмање зло догодило. Затим ће узети реч један из оне групе најодважнијих. Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће:
- Браћо! – поче он. – Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно. Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи нашој. Нека нам бог милостиви сачува вођу од сваког зла и да би нас и даље овако успешно водио!…
- Сутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око!… – прогунђа љутито она жена.
- А јаој, нога! – продера се чича, ослобођен том примедбом женином.
Деца већ стално кењкају и плачу, и једва их мајке утишавају да би се чуле речи говорникове.
- Јест, изгубићеш друго око! – плану говорник. – Па нека оба ока изгубиш! Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар! То је срамота! Мислиш ли на добро и срећу своје деце? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда једно око! Шта ће ти очи, кад има ко за нас да гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће?
- Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! – чуше се гласови са свију страна.
- Коме се, браћо, не иде – опет ће говорник – нека се врати, а не да кука и буни друге људе. Шта се мене тиче, ја ћу за овим мудрим вођом ићи док ме траје.
- Сви ћемо, сви за њим док нас траје.
Вођа је ћутао.
Људи га опет узеше загледати и шапутати:
- Само ћути и мисли!
- Мудар човек!
- Гле, какво је њему чело!
- И намрштен једнако.
- Озбиљан!
- Куражан је, види се по њему.
- Куражан, мани га: плот, врљике, трњаке, све то скрши. Само тек намрштен онако лупи штапом и не говори ништа, а ти онда гледај шта ћеш.

***

Тако прође први дан, а са истим успехом прође још неколико дана. Ништа од веће важности, саме ситније препоне: стропоштају се у јендек, у јаругу, ударе на врзину, на остругу, на боцу, сломи по неколико њих ногу или руку, разбије понеко главу, али се све те муке подносе. Неки су старци пропали, али су стари и били.
- Помрли би да су и у кући седели, акамоли на путу! – рекао је онај говорник, те охрабрио свет да иде даље. Неколико мање деце од године-две дана пропало је, али стегли су срце родитељи јер је тако бог хтео, а и жалост је мања што су деца мања.
- То је мања жалост, а не дао бог да родитељи дочекају да губе децу кад приспеју за удају и женидбу! Кад је тако суђено, боље што пре, јер мање и жалости! – тешио је опет онај говорник.
Многи храмљу и гегају се, неки завили мараме преко главе и хладне облоге метнули на чворуге, неки носе руку у марами. Сви се подрпали и поцепали, па им висе дроњци с одела, али ипак се иде срећно даље. Све би то лакше подносили, али их је глад често мучила. Али напред се мора.

Једног дана се деси нешто важније.

Вођа иде напред, уз њега најодважнији (мање двојица. За њих се не зна где су. Опште је мишљење да су издали и побегли. Једном је приликом онај говорник и говорио о њихову срамном издајству. Мало их је који држе да су пропали у путу, али ћуте и мишљење не казују да се свет не плаши), па онда редом остали. Наједаред се указа грдно велика и дубока каменита јаруга, прави амбис. Обала тако стрма да се није смело ни корачити напред. И одважни застадоше и погледаше вођу. Он оборене главе, намрштен и замишљен ћути и одважно корача напред лупкајући штапом пред собом то лево, то десно, по свом познатом обичају, а то га је, како многи веле, правило још достојанственијим. Никога он не погледа, ништа не рече, на његовом лицу никакве промене ни трага од страха. Све ближе амбису. Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи као крпа, а нико не сме ни речи да примети паметном, оштром и одважном вођи. Још два корака, па је вођа до амбиса. У смртном страху, разрогачених очију стукнуше сви, а најодважнији таман да задрже вођу, па макар се огрешили о дисциплину, а он у том коракну једанпут, други пут и стрмекну у јаругу.

Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх. Неки почеше бежати.
- Станите, куда сте нагли, браћо! Зар се тако држи задата реч? Ми морамо напред за овим мудрим човеком, јер он зна шта ради! Није ваљда луд да себе упропасти! Напред за њим! Ово је највећа, али можда и последња опасност и препона. Ко зна да још ту иза јаруге није каква дивна плодна земља коју је бог нама наменио! Напред само, јер без жртава нема ничега! – тако изговори онај говорник и коракну два корака напред те га нестаде у јарузи. За њим они најодважнији, а за овима јурнуше сви.

Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне грдне рупчаге. Би се заклео човек да нико жив, акамоли здрав и читав изићи не може из тог амбиса. Али тврд је човечји живот. Вођа је имао ретку срећу па се при паду задржао, као и увек, на неком џбуну те се није повредио, а успео је да се полако искобеља и изиђе на обалу.
Док се доле разлегаше кукњава и лелек, или се чујаше потмуло стењање, он сеђаше непомичан. Ћути само и мисли. Неки доле угрувани и расрђени почеше га и псовати, али се он ни на то не осврташе.
Који су се срећније скотрљали и зауставили се где на џбун или дрво, почеше с муком излазити из јаруге. Неко сломио ногу, него руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу. Како ко, тек нико читав сем вође. Гледају у вођу мрко, попреко и стењу од бола, а он ни главе да дигне. Ћути и мисли, као сваки мудрац!

***

Прошло је још времена. Број путника све мањи и мањи. Сваки дан однесе по неког. Неки су напуштали такав пут и враћали се натраг.
Од великог броја путника заостаде још дваестак. Сваком се очајање и сумња огледа на мршаву, изнемоглу лицу од напора и глади, али нико ништа не говори. Ћуте као и вођа, и иду. Чак и онај ватрени говорник маше очајно главом. Тежак је то пут био.

Из дана у дан се и од ових поче број смањивати, и остаде десетак друга. Лица још очајнија, а целим путем се место разговора чује кукање и јечање.

Сад више беху наказе него људи. Иду на штакама, обесили руке о мараме што су везане око врата. На глави сила од превоја, облога, тифтика. И ако би баш и хтели приносити нове жртве, нису могли, јер на телу готово и не беше места за нове ране и убој.
Изгубили су већ и веру и надање и они најодважнији и најчвршћи, али иду ипак даље, то јест муче се на неки начин с тешким напорима уз кукање од бола. Па и шта би кад се натраг не може? Зар толике жртве, па сад напустити пут?!
Смрачило се. Гегају се тако на штакама, док тек погледаше, а вође нема пред њима. Још по један корак, па сви опет у јаругу.
- А јаој, нога!… А јаој, мајко моја, рука!… А јаој! – разлеже се кукњава, а затим само кркљање, јечање и стењање. Један је потмуо глас псовао чак и дичног вођу, па умуче.

***

Кад је свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана кад га изабраше за вођу. На њему се не опажају никакве промене.

Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица. Обазреше се око себе онако нагрђени и крвави да виде колико их је остало, али само је још њих тројица. Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предео непознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли преко пута и оставили га. Вођа је тако водио.
Помислише на толике другове и пријатеље, на толику родбину која пропаде на том чудотворном путу, па их обузе туга јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним очима своју рођену пропаст.
Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине:
- Куда ћемо?
Вођа ћути.
- Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало.
- Па зар нисте сви на броју? – процеди вођа не дижући главе.
- Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо овакве наказе.
- Не могу да погледам!…
- Зашто?!
- Слеп сам!

Настаде тајац.
- Јеси ли у путу вид изгубио?
- Ја сам се и родио слеп.

Она тројица оборише очајно главе.
Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће. По брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злослутно грактање. Сунце сакривено облацима који се котрљају и јуре журно некуд даље, даље.
Она се тројица згледаше у смртном страху.
- Куда ћемо сад? – процеди један гробним гласом.
- Не знамо!


РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ

10 коментара:

  1. Ako su ove insinuacije uperene ka sadašnjem premijeru... sram te bilo.
    Srbija nije imala takvog vođu još od... od... pa, jebemu mater, bar od Cara Dušana.
    Doboko si me razočarala.
    Ja sam lojalan sadašnjoj vlasti i molim da se to unotira gde god da treba.
    Nisam još član, ali... razmišljao sam mnogo i... verovatno ću postati.
    Ovakve stranke nije bilo još od... Ma nikada je nije bilo. A neće je ni biti.
    Ja mislio ti neki patriJota, kad ono...
    Duboko si me razočarala.
    Domanovićevog Vođu upoređivati sa Vučićem?!?
    E pa stvarno...

    Nego... jel' si ti patriJota ili patriJotkinja.
    Mislim... jel' ima ženski rod za tu funkciju... sem u hrvatskom... tamo znam da ima.

    Nije ni važno.
    U svakom slučaju... duboko si me razočarala.

    Domanovićevog Vođu 'ej.?!?
    S Vučićem?!?

    ОдговориИзбриши
  2. Хахахаха како си ме насмејао, улепша ми овај суморан дан!
    Уперене су према свим нашим "вођама", како бившим, тако и садашњим...
    Не знам да ли сам патриЈоткиња, али знам да се никада нисам поводила за масом, никада нисам била заслепљена "вођама" и никада нисам трпела ауторитете ма које врсте...( можда није за похвалу, али..је тако)...Ја сам увек антипротивна...
    Оно што не схватам, већ годинама, какав смо ми то народ да увек имамо неког "вођу" и да слепо следимо његов зацртани пут макар нас он водио у пропаст или процват...зар не умемо да мислимо својом главом и да идемо својим путем...зашто нам је потребна та фигура "вође", питам се...да ли смо толико незрели?...
    Искрено ми је жао што сам те разочарала ( убеђена сам да нисам, ал ајде нек ти буде...хахаха)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kakav smo narod?
      Nikakav.
      Dupepresvlake, ljigavci, jajare, sitne duše, mizantropi...
      Mogao sam 1999. da odem u Kanadu.
      I kao... "Neća ni ovaj Milošević večno..." .... "Ma proći će i ovo"...
      Nema ovde sreće... i bojim se da je neće ni biti.
      I zato sam ispao budala.
      Ali, ne mora se ići baš do Kanade.
      Dovoljno je da odeš da živiš u Slovačku, Češku...
      Naravno, nije kao u Nemačkoj, ali to su OZBILJNE države za ovu vukojebinu koja stalno fabrikuje vođe za kojima mi ovce idemo.
      Ne znam dal' da ih nabrajam... još od I srpskog ustanka... skoro svi.
      Ma može i još dalje... još od gore spomenutog Cara Dušana.
      Retki su periodi kad nas nije vodio slepac, mi to znali, ali srljali za njim.
      Pa... možda vladavina kralja Petra I Karađorđevića može da prođe.
      Ali zo je trajalo svega 11 godina?!?
      Ja bih još uvek bio za to da odem odavde, ali žena malo koči... kaže matori smo.
      Ali zato deci stalno govorim;
      "Ne ostajte ovde, sunce tuđeg neba će vas grejati isto kao ovo naše, a biće više 'ladovine".

      Što se tiče novog "vođe"... prebacim kanal istog sekunda kada ga vidim.
      Tu gestikulaciju, mimiku, dramske pauze... koji će to meni...
      Prebacim na Pink i gledam "Trenutak istine"... jebeš mi sve ako nisu interesantniji... ma koliko da su ljigavi.

      Избриши
    2. Napisao sam još jedan komentar na tvoj... ne znam zašto ga nisi objavila?
      Jel' ne valja nešto u njemu?

      Избриши
    3. Napisao sam još jedan komentar na tvoj... ne znam zašto ga nisi objavila?
      Jel' ne valja nešto u njemu?

      Избриши
    4. Извини што нисам објавила коментаре. Нисам их ни видела јер већ неко време немам нет код куће због неких радова, а нисам била ни на послу....
      Што се твог коментара тиче, потпуно се слажем са тобом, све је баш тако како си рекао...једино што сам ја посебан случај и никада не бих могла да живим на неком другом месту осим овде...јебига...знам да овде не ваља одавно, можда никада и није...али шта ћу када сам патолошки везана за своју кућу, град, земљу...имала сам прилике да одем више пута...али нисам могла...после седам дана проведених ван Србије ја се разболим и само хоћу кући...ваљда сам мазохиста, појма немам...
      Одем тако негде, све предивно, сређено, уређено, живи се нормално а ја само мислим на повратак кући...и тек када се вратим, срце ми је на месту...јебига...
      Ништа не ваља, ал ја не могу да замислим да живим негде осим овде...:(

      Избриши
  3. ----- II део коментара-----

    Све у свему госпођо Луна , ја се у потпуности слажем са вама да ова прича важи за све наше вође.Ко је био овде у Србији за време владавине горе наведених 'господара', осетио је на својој кожи - зна да је све овде изнето - истина чиста ко суза.

    - На крају , желим да кажем и ово.Народ мора да има вођу.Народ сам од себе не може да влада.То би било јако лепо када би могло , али је неоствариво.У нас Срба , слога је пука мисаона именица.Наша је проклета судбина што ова напаћена земља и народ ,већ дуже време немају правог вођу, по мом мишљењу барем сто година уназад - почевши још од краља Петра и Александра и глупе творевине, краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и краљевине Југославије уместо велике Србије , преко Тита и авнојевских граница до горе поменуте 'господе' .У распаду
    бивше СФРЈ, испадоше сви паметнији од нас.

    Можда ће некад бити боље.Када ? Не знам. Али знам да ће бити боље само ако се окренемо себи и учимо на сопственим грешкама из историје, ако научимо нашу историју,ако поштујемо своју веру, културу и традицију ,поштујемо своје претке, своје пале борце и ветеране, одржавањем економских и пријатељских односа са земљама који су нам искрени пријатељи без обзира на којој се страни света и континенту налазе, ако знамо да ценимо и поштујемо кораке и подршку од правих пријатељских земаља.Историја нам се стално понавља, зар је могуће да се не запитамо зашто ?!

    А дотле , нека ова прича о 'вођи' стоји на блогу.Нека се чита и тумачи, свако према својој интелигенцији и могућности разумевања.Нека буде опомена обичном човеку , који сутра излази на изборе да добро размисли који број заокружује на гласачком листићу.

    с Поштовањем, Влада

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Пише други део коментара, где је први?...Извини што ти тек сада одговарам, али имам тренутно проблема са нетом, осим на послу...
      Слажем се да нисмо баш имали среће са вођама...и знам да мора да постоји вођа...али га не треба слепо слушати и следити и бирати без размишљања...
      Историја нам се понавља јер имамо прилично кратко памћење, незаинтересовани смо за сопствени живот и очекујемо да нам неко реши све наше проблеме...а тај неко не постоји...нико нема чаробни штапић...
      Када ће се овде нешто променити...онда када власт буде способна, мудра, поштена, праведна...када на власти буду они који воле своју земљу и народ, којима ће бити важно да буду добри домаћини, који ће чувати своју земљу као своју кућу и бринути о њој...али...то се неће никада догодити, јер се такви не баве политиком...
      Могла бих о овој теми да пишем и пишем...али ништа тиме нећу променити...
      Велики поздрав

      Избриши
  4. ----- I део коментара-----

    - Невероватна прича.Права слика и прилика Србије и свих њених власти. Још од увођења вишестраначког система па до данас , свака власт се може пронаћи у лику вође у овој причи. Све су биле слепе , без циља, све су лагале народ а народ је гласао , тражио вођу и веровао у боље сутра.

    - Милошевић је био слеп јер није водио националну политику за разлику од осталих отцепљених република које су имале јасан циљ (независност) , он се залуђивао неком крњом Југославијом.Изгинула младост , осиромашио народ , разлупаше нас бомбама '99 - уништише инфарструктуру земље .

    - А , онда 5. октобра 2000, дође смена .Физички разорену Србију , требало је уништити и духовно.Тај задатак је поверен ДОС-у. Уништили веру у цркву , војску , променили свест , разорили морал , мењају нам историју а све под геслом "Европа нема алтернативу" .Ђинђић ударио темеље издајничке политике , народ залудео европом и демократијом, Коштуница пустио на хиљаде шиптарских терориста из Нишких затвора,испоручио наше официре у Хаг , повучене тужбе против НАТО земаља, Тадић се извинио за ратне злочине сваком ко га је у мимоходу очешо о раме , усвојио декларацију о злочину у Сребреници али не и над злочинима над Србима , увео Eulex на КиМ , започео преговоре са терористима , уништио војску - претопио тешко наоружање (тенкове, хаубице).

    - А онда су 2012 дошли спасиоци СНС + СПС.Угасили српске инситуције на северу Косова .Започели Бриселски споразум .Поново отворили граничне прелазе са Косовом .Причали су да ће сарађивати и са истоком и са западом , а само пар месеци након тога , тадашњи вицепремијер Вучић усмерава земљу искључиво ка ЕУ. Поче да кука и плаче како тако мора јер неће имати да исплати ни плате ни пензије. Изгуби се сав политички морал.Вучић је у скупштини Србије држао у рукама затворску кошуљу за Динкића, а онда му је поверио министарство финансија .Свако са сваким тргује , прави коалиције а народ се чуди и не може да верује .Све је мање оних који гласају а све више оних који апсцинирају. Али , гле чуда , 2014 , СНС добија већину на изборима и уместо да сама формира власт опет прави коалиције.Ко кога ту , да не кажем шта ? Зар није смисао политичке борбе освојити власт и већину у парламенту ? То се учи на I години политичких наука.

    Пре избора 2012 , Николић је обећао милијарде долара инвестиција од 'наших' пријатеља ако дође на власт , а данас не можемо да сакупимо ни једну милијарду како би санирали штету од мајских поплава.Биће укинута РТС претплата , па се не укида , а још се од 2016 и принудно наплаћује.Па се ангажују страни саветници (Гузенбауер , Строскан) добропознати'пљувачи' Србије.Посебна је срамота тражење услуга саветовања од Тонија Блера - крвавог Блера .Уводи се солидарни порез.Одавно већ не говоримо о нормалном животу - одласку на летовање или зимовање , у позориште , на ручак са пријатељима у неки ресторан.Говоримо о пуком преижвљавању : како да платимо комуналије и да се прехранимо.Сви су наши вожди говорили да се слика у свету о Србији променила на боље.Где су ти наши пријатељи ?

    ---------------------------

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Свака част Владо...написао си све што мислим...
      За разлику од многих ја се не поводим за обећањима, немам поверења у вође и не следим њихов пут...мада од тога немам ништа, јер одлучује већина, а не мањина којој припадам...
      Потпуно сам изгубила наду да ће се ишта променити и да ће једном доћи неки бољи људи и неко боље време...

      Избриши