среда, 08. фебруар 2012.

Зашто





Kroz žamor ispraznih priča 
poneka reč me zapeče. 
Iz senke nehajnog osmeha 
tvoj pogled nemušto bode. 
Osećam, gasi se bliskost, 
svežina donosi veče... 
Uz pljusak poslednjih podsmeha 
prijateljstvo nam ode... 

Da li je moglo drugačije? 
Da li je sve moglo bolje? 
Uzdah ponesen sećanjem 
proteklo trajanje broji... 
Za sve je potrebno hrabrosti 
i samo po tračak volje... 
Sva su iskustva dragocena 
al' zbog njih ne postojim. 

Kroz tamu koja se spušta 
gase se poslednja lutanja. 
Više i ne pitam zašto, 
to nije pravo pitanje... 
Obavijena slutnjom 
prihvatam naša ćutanja 
i svaka nova misao 
donosi novo svitanje.

Dragana Konstantinovic 

Нема коментара:

Постави коментар