уторак, 07. фебруар 2012.

Теби љубави




1. 

Volela bih da mogu 
da te prelijem osmehom... 
Da ti u oko pretočim 
ovaj moj iskričav sjaj 
koji kroz osmeh zaživi 
kad ti se spomene ime... 
Da ti stočim jos smelije 
pogled sa jasnim podstrekom 
koji vidi početke 
i ne priznaje kraj... 

Kako da ti ga predam? 
Ne postoje te rime... 
Kako sve da prenesem 
kad putevi ne postoje...? 
Nazirem samo drhtaj, 
kao dah, treperav, sneni 
u ono nemušto vreme 
kad noć smenjuje dan... 

I već mi sve nade streme 
put tog tananog zračka 
koji se niotkud razli 
u niti žute boje... 
I osmeh puče u meni 
poput zrelog maslačka 
i ode nošen nečim 
da ti oblije san... 


2. 

Volela bih da mogu 
svu ljubav da ti prenesem, 
taj oblak beskrajne čežnje 
i nežnosti i topline... 
Da se duž zlatnih niti 
sva moja ljubav raznese 
i raspline po tebi 
i nastavi da teče... 
Da obavijem ti sve bi' 
najčulnije dubine... 

Prizivam bledo veče 
protkano žutim sjajem. 
Da li je ovo već bilo 
ili će sve tek da bude? 
Svejedno. 
Ljubav mi teče 
i ja bih samo da dajem 
dok se juče kroz danas 
u isto trajanje slilo. 

Da li ce stići do tebe? 
Ne sumnjam više ni trena. 
U meni čežnje ima 
da poruši sve planine. 
U meni nežnost snena 
jača od svih morskih plima 
uz nebo ljubavi greje 
i gazi sve daljine. 

Samo se pitam tiho 
dok niti šaraju sne: 
hoće li zaista moći 
da ti prenesu sve...? 



3. 

Volela bih da mogu 
da ti dotaknem lice... 
Da te usnama svojim 
toplo osetim žudim... 
Da talasava vatra 
u dubinama mojim 
kroz dodir izroni negde 
gde skupa s tobom postojim... 
I da svojom toplinom 
i tvoju vatru budim... 

Negde u odbljesku zlata 
moj dah se meša s tvojim. 
Kroz neke žućkaste niti 
osećam tvoju kosu. 
Dok modro, kasno veče 
tvoje mi telo krije, 
počinjem da postojim 
kroz zlato koje se prosu. 

I nije sve ovo varka. 
Ja sam ti dala sebe, 
svu plam što iz mene lije, 
vrelinu svakog mog kutka... 
I nije mi više bitno 
da li sam ja još ja 
ili postojim kroz tebe 
dok je tog večnog trenutka... 

Moj požar obojen žutim... 
Znam da do tebe stiže... 
jer s tvojim plamenom sluti, 
zašto mi nisi bliže...? 



4. 

Odraz Sunca u meni, 
toplina koja me greje, 
i žudnja i dah sneni 
dok strujimo u jedno... 
I meki odbljesak snova 
što se treperi i smeje, 
i čini od zajedništva 
sve drugo manje vredno... 
I sve drugo što šaljem 
kroz ove zlatne niti, 
sve ono što imam 
do čega mi je stalo... 
Nisu dovoljni u biti... 
Ne dopiru istim sjajem... 

Jer: 
koliko god da ti dam, 
još toga u meni ima... 
koliko god da dajem, 
u meni je još scvalo... 
koliki god bio žuti sjaj, 
još veća postoji plima... 

I znam da ti nisam dala dovoljno, 
da je sve to malo... 

Dragana Konstantinović 





Нема коментара:

Постави коментар