Волим те...

Нема песме изван истине

Волим те

И када би послали на мене животиње са празним очима

Волим те

И када би из земље ископали пса да лаје на нас

Волим те

И када би ми будућност преместили иза мене

И када би ме убили

Волим те

Бранко Миљковић – Домовини

- Многи су ти писали, неки мислима, неки пенкалом. Речи и молитве упућене теби, теби неосвојивој, недостижној, немој и далекој.

- Неосвојивој, јер си успевала да после сваког ударца устанеш и поново наставиш да се бориш, да из рушевина саградиш дом, да из пепела родиш морал, да ни из чега створиш осмех, да обришеш сузе које пеку твоју децу, да опростиш злотворима чији отисци крвави леже на ножевима забоденим у твоја леђа... Њихови отисци, а твоја крв... Тражила си непријатеља споља, а непријатељ је живео у теби. И још увек живи...А ти им још увек прашташ. Праштала си када су те газили и крали, праштала си када су те рушили и палили, праштала си када су ти мењали име, када су ти мењали правац, када су те гурали у амбис... Звери жедне крви, похлепни гладни пара, хоби-убице, гробари с краватама... чинили су злочине носећи сва твоја дивна и честита обележја, а ти си ћутала. Ћутала и праштала им онда, баш као и сада. А оне мисли и она пенкала још увек не знају зашто. А оне молитве још увек над тобом висе. Неуслишене.

- Недостижној, јер нико тако слободу љубио није, као што су је љубила твоја деца. Недостижној, јер је пепео једног свеца уткао веру опстанка твојој деци иако их је пакао пржио. Недостижној, јер су са фронта солунска мртви хероји мртву тебе оживели. Недостижној, јер су те градили сиромашним рукама они који су те душом волели, они који су ти срцем песме писали, они који су били ту и када ниси била своја, они који су те љубили разумом, они који су ти поклонили предиван језик, они који су умирали с твојим именом на уснама... Недостижној, јер ни тако велики и силни нису могли да те освоје, нису могли да схвате како један тако мали и нејаки народ може истовремено да плаче и игра иако му и живот и смисао виси о концу. Нису веровали да је смрт величанствена када се даје за слободу. Нису били кадри да разумеју тада, као што нису кадри да разумеју ни сада, а ипак знају. И зато си њима била недостижна, а сада си недостижна постала и нама. Зато што ни ти више... не разумеш.

- Немој, зато што си ћутала када су твоју децу насилно слали у смрт. Немој, зато што си ћутала када су убице твоју децу пребијале на твојим улицама. Немој, зато што си ћутала када су оружје убице упериле у твоју младост. Немој, зато што си ћутала када је младост одлазила. Немој, зато што си ћутала када је младост умирала. Немој, зато што си ћутала када су убице разум опцртале кредом на плочнику, када су убице убиле визију, када су лихвари продали парче твоје земље... Немој, зато што си ћутала и још увек ћутиш. Немој, зато што си све то заборавила...

- Далекој, јер више не знам где си, јер више не знам која те то нова-стара тама обавила. Далекој, јер више твоје карактеристике нису честитост, поштење, дата реч, искреност, благодарност, љубав, мир, слобода... Далекој, јер твој опус сада садржи мржњу, гнев, разврат, содомију, похлепу, завист, неумереност, злочин, заборав... Далекој, јер онај грцај у сузама хероја који су сањали о теби и тихо певали ’Тамо далеко’, остало је неосвојиво, недостижно, немо и далеко... маштање. Далека си мени, Србијо Мајко, зато што си дозволила да тобом управља мањина, она болесна, она ментално ћопава, она отровна... Далека си мени, јер те води наказа, далека си мени зато што такву суицидност дозвољаваш себи. Далека си, мати, постала си страна, тамо негде, тамо где те не препознајем, тамо где не личиш на себе... Таквим поступцима само ме тераш од себе, а не можеш ни да замислиш како то боли, како то пече, кида, дроби... Да ли бар чујеш те дечје сузе које молитву исписују док се сливају низ образе боје твоје заставе? Да ли знаш како пати заборављено дете, остављено дете, дете без имена, дете које је мајка издала...? Да ли си свесна, мајко једина, да баш та деца беже од тебе тражећи тебе! Беже зато што те не препознају, траже те јер те воле. А тебе нема... Где си проклета била?! Ка коме понору сада бродиш, тако саката?! Наказе сада држе жезло за правац, оне наказе које су те осакатиле. Не препознајеш их, носе костиме. Рекао сам једном да си слепа, да су слепа твоја деца и да је у земљи слепих једино око разум. Но сада схватам да разум теби не одговара, де факто га тераш од себе, као да ти кољачи више одговарају. Убице претвараш у хероје! Гамад славиш! А они гадости у твоје име чине. Па ти самој себи раку копаш, дубоку! И опет ћеш под покровом лећи... А како ћеш се сутра звати!? Које ћеш то име носити, једина мати? На ком гробу сузе за тобом да пролијем кад ти ни имена више не знам? Бојим се... Бојим се да признам себи да си била, да јеси и да ћеш остати само Крвава Бајка. И да је све то било у једној земљи сељака на брдовитом Балкану... Проклета била, мајко једина! Проклета да си слуго наказа! Мрзим те! Мрзим те сузама које вриште за тобом! Мрзим те срцем које куца због тебе! Мрзим те душом која за тобом вене! Мрзим те, јер не могу да те заборавим... Мрзим те, зато што те... волим.

- Пљуни ме сад! Згази ме! Неће ти бити први пут. Првенац ти је што ме сада тако крвнички тераш од себе. А куда да одем? Где парче неба сада да тражим? У чијој земљи... Немој! Немој мајко, преклињем те! Превише је вршњака отишло, превише њих си отерала. Да, баш ти. Тебе кривим, ти си то допустила. Ти, једина моја...

- И на крају желим само да те питам, да ли је овде најбитније ко се како зове, ко је чије вере, ко је какве боје коже, какве сексуалне оријентације...? Ако умрем сутра, желим данас да знам да ли је моја мајка била мајка све њене деце, да ли је ова земља била за нас, да ли је била за све наше људе, да ли је ово била кућа за нас, да ли је ово била кућа за сву нашу децу...? Ако јесте, извини. Ако јесте, опрости. Ако није, онда не желим да те се сећам, чак и ако тамо ничег нема... А ти сад иди тамо куда те наказе воде, и зови се онако како звери налажу. Па како буде...

Аутор :Ребел