среда, 18. јул 2012.

Ех странче...





За трен ока могу да изблицкам сећања мог проклетог живота, и сву прошлост, и сву садашњост могу у глави ко фотке да прелистам, али да нађем праве речи да ти то опишем... то не могу... то не умем. Једно је живот, друго књига, треће филм, и тако редом... Све што могу да учиним, јесте да напишем реченице с упитником који не тражи одговор. Зашто? Сазнаћеш на крају текста...

- Јеси ли икада, странче, шетао поцепане ’шангајке’ и пијачне трешке крај буржуја с брендираном гардеробом и патикама ’аир-маx’ и осетио онај презирни подсмех надмених татиних и маминих синова упућен теби сиромашку? 
Јеси ли икада, са сузом у души, слушао своје родитеље, који су пребијали кичму не би ли ти обезбедили парче хлеба и сачували кров над главом, како ти постављају питања: „Јеси добро? Јел све у реду?“; а да тој сузи издајици не даш да напусти унутрашњост капака и одговориш: „Јесте, све је океј...“, а знаш да није. 

Јеси ли, странче, са 9 година гледао на ТВ-у заклане старце, жене, децу... плач без суза оних који су страдање преживели, све изгубили и с голим животима не знају где ће, спаљене лешеве, порушене куће, села и градове у пламену... насмејана лица злотвора с огрлицама исплетених од дечјих очију, ушију, прстију... мртва телеса која су плутала по води... и крв која је за њима текла...? 

Јеси ли са 10 година седео с ортаком на степеништу његове куће и гледао његовог оца како одлази у Босну те проклете ’94. под присилом војне мурије? Да ли си осетио његове сузе како га пеку док гледа своју мајку како грца, испраћајући свог мужа у братоубилачки рат, и дрхтави глас његовог оца који каже: „Не брините, све ће бити у реду“, а онда, 2 месеца касније, сазнаш да се неће вратити никада, и да његово тело нико не може да пронађе, јер не зна где је, или не жели да сазна где је... Јеси ли? 
Јеси ли слушао глупе наставнике у школи који ти причају како је све у најбољем реду, како се рат дешава далеко од нас и да ми не бринемо јер то с нама нема никакве везе, а ти знаш да има, јер гледаш свој народ како гине тамо негде у ничијој земљи? 
Јеси ли се, странче, с 13 година разочарао у живот и схватио сав његов бесмисао, јер си прерано одрасто и сконтао да си само шаховска фигура којом други управља? И гледао пред својим очима самоубиство очајника који је све изгубио, а ти мали и беспомоћан, не можеш ништа да учиниш све и да хоћеш. Укочен си и леден а све се муњевито брзо одиграло, и кад си дошао себи и осврнуо се око себе, видео си да никога није брига за то. И уживо гледао два искасапљена мртва тела и једно које се батрга, хитна долази, али сувише касно... 

Јеси ли гледао, странче, своје рођаке, комшије, познанике како одлазе у рат и веровао да ће се живи вратити, али нису. А они који јесу, остали су вечито сакати, инвалиди... без икаквих права, без воље за животом, с траумама из рата, оним неизлечивим... без будућности. И оне који су бежали преко гране и никада се нису вратили, ни дан данас не знаш дал су живи, дал су нашли то што су тамо тражили... живот и слободу... 


Јеси ли, странче, стајао са бедом и сиротињом у реду за зејтин, брашно и хлеба и дочекао свој ред празних шака, а десетак минута касније видео да се из истог објекта износи роба, трпа у камионе и односи ко зна куд, а ти опет тако јадан и мали ниси могао ништа да учиниш? 


Јеси ли чуо језиве приче људи који су преживели покољ, пребегли у Србију, а затим дочекали блокаду на улазу у Београду, блокаду њихових сународника који су их слали у Ниш, Лесковац, Врање, Косово и Метохију... а они гладни, голи, боси ридају, не знајући шта их тамо чека? 

Јеси ли, странче, био ту кад су ’99. падале бомбе над Србијом? Јеси ли чуо вапај безнадежних сакатих сународника који су молили да страдање престане? Да ли си видео спаљени воз у грделичкој клисури, угљенисана тела, растргнуте и крваве комаде до јуче живих људи, да ли си чуо крик који леди срце, блокира разум и кочи крв у венама, крик оних који су се ту затекли, који су дошли да помогну, да спасу ако се шта спасти може, иако је ваздушна опасност и даље била на снази, иако је претило ново страдање...? 

Јеси ли гледао сеобу Срба са Косова и Метохије, а неки од њих су твоја крв, твоја фамилија? Да ли си гледао како од неписмених гоља, лопова и убица настају бизнисмени чији банковни рачуни ни сами не знају колико нула имају? А ти гладан тумараш улицама града по хладној и лепљивој киши јер немаш куд да се склониш... И спавао у хаустору нечије зграде на буђавом картону кога пробија бес хладног бетона... И седео на поломљеној клупици, чекајући ништа... Па главом о бетон, па главом о зид, и опет ништа... И гурнут од система пропао у бездан, а бездану краја нема... И деградиран од криминалаца и лопова а све „поштених“ људи који су то богатство „поштено“ стекли... 


Јеси ли стајао над гробовима својих ортака и ортакиња убијених од стране хорса, ножа, метка... и горко плакао јер си знао да нису то заслужили? Јеси ли осетио цев пиштоља на слепоочници и гледао крваве очи свог џелата, осетивши како смрт долази по тебе, а онда угледао његов злокобни осмех, схвативши да ти џелат неће бити он, него живот који ћеш, као претешки баласт, вечито вући за собом? Јесу ли те пребијали пандурски пендреци и штангле поремећених психопата ни кривог ни дужног зато што си се нашао на погрешном месту у погрешно време, или си само рођен на погрешном месту у погрешно време...? Јесу ли те пљували, кињили, вређали и понижавали гори од тебе? Јеси ли у том трену осетио бес и жељу за осветом, а већ следећег секунда гледао како се тај бес у теби топи ко пахуља снега и претвара у опрост? Јеси ли успео да пређеш преко свега и опростиш им? Јеси ли? Да ли ти је ико икада умирао на рукама? Да ли су од тебе одлазили оне које си највише волео? Да ли те је издао ортак забивши ти нож у леђа због најмање ситнице, а ти био спреман за њега и живот да даш? Она издаја горка ко пелен, она рана која не зараста, она празнина која вечито остаје у теби... Да ли си спознао тај осећај? 

Да ли си икада боловао од неизлечиве болести? Болујеш, лека нема, сви те мрзе, на маргини си... потпуно сам. Сва врата су ти затворена, помоћи ни од куда, сви су те заборавили... Не требаш им... И психа која тестерише мозак, убија, гужва душу, срце плаче, и кошмарни снови, и пусте наде, и јава која боли и пече, јер знаш да ћеш након преспаване ноћи, сутра доживети јучерашњу репризу масакра реалности. И тако у круг до краја свог века, кратког, јадног и бедног. (А то је, странче, само део мог живота, само један његов мајушни део. Остатак све и да хоћу да ти испричам, не могу... Не могу, странче, јер ту другу страну медаље ти никада не би разумео. Те раскрзане парчиће мог живота не можеш да схватиш, не може нико, не могу ни ја... јер нису довољне речи, јер речи не могу описати те ожиљке на души и оне рашивене ране по срцу које још увек крваре, а лека за њих нема...)

- Јеси ли странче прошао кроз све те морбидне кругове и препешачио све те друмове од пакла саткане? Јеси ли? Ако јеси странче, тек онда смо исти, и тек онда можеш да ми кажеш нешто, и тек онда можеш да ми солиш памет... А ако ниси странче, онда немој, онда ћути, јер не знаш тај осећај, јер не знаш како боли... Немој да ме сажаљеваш, немој да ме саветујеш, немој да ми дајеш лажну наду, јер све сам то преживео, и све што нисам знао сада знам... Знам да је живот казна, и знам да срећа не постоји, и поврх свега тога ја осмех ипак навучем преко усана, настављам да живим како знам и умем, а понекад се чак и радујем... Не мораш, странче, ништа да кажеш, само разуми... ако можеш...

Ребел

6 коментара:

  1. Fantastično, svaka čast, kao da mi je uzeo misli iz glave,sve je tačno i crno i još se crni od tih vremena.
    I tako bi rado to viknuo nekom u lice , licemerima koji "vise" ovde i ne idu svojoj kući jer ih ovde služe baš onako kako njima odgovara i savetuju nas kako da bolje živimo (kako bolje da im slušimo i poslužimo). Neka su prokleti za sva vremena.

    ОдговориИзбриши
  2. Ех, сиријус...дечко пише срцем...и пише фантастично...а ово што је написао...ја сам плакала и сваки пут када читам плачем...тек нешто старији од моје ћерке..и све је баш тако...
    И нека су проклети сви ти који нам "мисле добро" и "брину о нама"...и тужна сам и бесна...више бесна, јер не могу да променим свет...

    ОдговориИзбриши
  3. Като, ово није тек прича...ово је његов живот...његово детињство...

    ОдговориИзбриши
  4. Boli, jako boli priča o jednoj životnoj sudbini..sudbini jedne mladosti..

    ОдговориИзбриши
  5. Да је једна Радо...колико их је, само нису испричане...а свака, када би била испричана, једнако би била болна...

    ОдговориИзбриши